Bio je vreo julski dan, 35 stepeni u hladu, utorak. Odvukoh se na posao samo da mi konacno uruce Resenje o godisnjem odmoru, papir koji mi daje tih dvadeset dana slobode, dvadeset dana za mene i samo mene. Dosao sam kuci, bilo je jos prepodne. Odmah sam krenuo u akciju ...

 

 

Svetlost dana je generalno precenjena stvar! 

 

Postoji uverenje da građani Beograda poseduju urbano obrazovanje sticano vremenom ili u najmanju ruku budu, ako poneko nije bio pažljiv i prilježan na časovima, obavešteni u najkraćim crtama o elementarnim pravilima života u gradu ne bi li zajedno, oni i grad, nekako opstali. Najčešći slučaj kada mnogi ostaju uskraćeni za naobrazbu o ovoj temi se dešava kada mama i tata propuste na vreme da ih obaveste o postojanju nekih pravila za vladanje u gradu te odu u gradski život tek tako, nedovoljno opismenjeni. Potom, ipak se pokaže potreba za bilo kakvim znanjem i onda posle dodatnih časova i provođena određenog vremena u gradskoj vrevi jedne ili dve generacije bar i upražnjavanja građanskih aktivnosti u urbanoj matrici, može se govoriti o začetku urbane kulture, neophodnog pomagala za život građana u Beogradu. Posle toga, dalje školovanje u oblasti urbane kulture i nije posebno zahtevan napor, postane način mišljenja, deo svakodnevnice, podrazumeva se, kao vožnja bicikla jednom naučena, okreću se pedale i stiže se na ciljano mesto.

Pre neki dan u Manješkom parku dečak je na klupi našao svesku rukom ispisanih stranica, posle se ispostavilo kada je napisano sricao pred roditeljima da je to dnevnik  jednog Beograđanina sa beleškama iz novembra i decembra 2035. godine. Otac dečakov mi je dao svesku i ovde prepisujem nekoliko stranica bez ikakvih ispravki, dodavanja ili oduzimanja.

Nekako se sve uklapa prema očekivanju i sve postaje savršeno logično. Podigla se velika prašina oko čoveka po imenu Dejan Carević. Naime, ta zvečarka iz zloglasnog DB odeljenja se, eto, deset godina pritajila u nekoj rupi/radnom mestu gde nije bio „vidljiv“ javnosti kao što je sada. Kada je buknula ta vest da je postavljen na mesto šefa kabineta ministra pravde, prvo što mi je palo na pamet jesu oni silni komentari (kojima sam se smejao i ismevao ih) na društvenim mrežama, a nakon pobede T. Nikolića na predsedničkim izborima – „selim se iz Srbije“. Ti komentari su se toliko puta ponavljali da sam sledeće jutro napisao – jesu li se sve pičkice već iselile iz Srbije? Ili tako nešto.

A zašto je sve postalo sasvim logično?

Budućnost je na horizontu, hteli to ili ne, ipak će ona stići a kako će onda to da izgleda po gradu ima da se tek vidi. Sve se naglo menja pa te mene ne zaobilaze ni grad. A i kako bi, grad je oduvek bio središte gde se događala komunikacija, prvo među građanima a potom i sa onima što prihode gradu iz raznih razloga. I onda, na tom mestu, u gradu, okupljeni a potrebiti za komunikacijom koja podrazumeva razmenu mišljenja, pa trgovinu, akcije razne iz kulture, nekulture takođe, političko iskaziivanje, sportska prepucavanja, utucavanje vremena, upoznavanje međusobno iz raznih motiva i ciljeva i moglo bi se nabrajati beskrajno u tom smislu, ali ima i toga gde smisao fali a bez čega taj smisao ne bi valajo. Nedostatak svega toga učinio bi da grada ne bi ni bilo kažu upućeni. To traje još od kada je na onoj raskrsnici nastala pijaca kao gradski iskon. Dakle, odvajkada je komunikacija ubeležena u gradsko biće gde su stasali građani, stvaraoci i prezenteri gradskog života i glumci u toj urbanoj scenografiji.

Džoni Fejvorit se seća kada ga je prijatelj vozio u urgentni centar u 1 po ponoći jer je Džoniju pozlilo, a 2 idiota u plavim uniformama, oni postpetooktobarski demokratski kljunovi sa dužim demokratskim pendrecima i većim demokratskim stomacima i mudima veličine kikirikija zaustaviše vozilo i naplatiše kaznu jer smo ušli 5 metara u jednosmernu ulicu. I onda su svinjski odugovlačili pisanje kazne. Džoni Fejvorit se seća i doktora koji ga je slušao s osmehom na licu, misleći da se Džoni nagutao eksera pa mu je zato puls 3 u sekundi. Smeškali se i debeli student i splavaruša

Odmah da se razumemo, ovde neće biti reč o onom tvom Novaku, na kojeg, da, ti misliš, nego o novaku, nekom drugom. Zaboravi.

 

Ponekad, složićeš se, postavljaju nam glupa pitanja, na koja uspevamo da odgovorimo jedino tako što ćemo odgovoriti jednako glupo, možda i još gluplje, nebuloznije. Onaj koji nam postavlja takva pitanja, gledajući sa naučne strane, hoću reći, obično je....... zalutao sam. Izgubio sam osnovnu misao kojom sam hteo da ti, verovatno nešto sasvim nevažno, kažem, jer da je bilo od neke veće važnosti, ovo se sigurno ne