Beograđani često kažu da im je veoma teško i da pate, osećaju duševne boli kad se ruše stare zgrade ili čak i neki kvartovi i kada se tamo, umesto onog šte beše nekada građeno, niču nove kuće i menja se lik naviknute urbane matrice. Vračara, na primer, mada i sa drugim krajevima po gradu nije drugačije. Nostalgija progovara i racionalni razlozi su tada u drugom planu ili se uopšte ne pominju jer i kad racionalno krene da razlaže detalje i sve što se tom prilikom razmatra mogu ponekad da budu ubedljiviji od nostalgije a koju ipak osećaju samo starosedeoci, ovi novi klinci to ne razumeju i njihovi predlošci za nostalgiju su sasvim drugačiji. Građani imaju utisak da se prošlost, događaji koji su nešto značili u predhodnom vremenu, koji su se desili baš tu a bili su važni za njihove živote, rušenjem i uklanjanjem zgrade, promenom izgleda grada, zauvek briše, a samim tim i njihovo sećanje ili oni sami jer su bili učesnici događaja koji se tu zbio. Naravno, zaboravljaju da je matrica grada ili kvarta u kome su odrasli samo pre manje od jednog veka bila poljana ili naselje seoskog tipa, pa je uznapredovalo a što učiniše njihovi pretci.

Poslednjih godina su u našim sredinama, pre svega u onim manjim, na videlo isplivale neke veoma zanimljive pojave. Tako se, na primer, među nama, budimpeštanskim Srbima, iskristalisalo nekoliko unikatnih kategorija ljubitelja kulture.
1. grupa: oni koji odlaze samo na kulturne programe koje lično organizuju. Sve ostalo im je je, ahhh, dosadno, a i veliko je pitanje da li je dovoljno

Pas spasao baki život

 

desk - 03. februar 2010. u 08.21

 

Da nije bilo psa koji se odaziva na ime Mali sigurno ne bi više bilo ni bake Vere Bajić (88) iz Visoke ulice u Zemunu, piše „Politika”.

 

Ovaj četvoronožni prijatelj lajanjem je u nedelju upozorio svoju vlasnicu na nevolju koja im se sprema i na vreme je izveo iz sobe koja se nekoliko trenutaka po njihovom izlasku urušila.

 

U ovoj kući, staroj više od sto godina, zidanoj od trske i blata, više ne može da se živi pa je baka

Gost prolećnog izdanja emisije "Mućni glavom" usred rane, oktobarske jeseni (19. 10. 2013.) bio je novinar, producent i režiser Boško Savković, jedan od osnivača građanskog pokreta NIB - Nekompromitovani intelektualci Beograda.

LINK

Boško je stigao u studio Beograda 202 pravo iz Kana,

Prvi april je idealan dan  za stupanje na snagu bilo čega, jer uvek postoji mogućnost da se izvadite "da ste se samo "šalili", te jednim  aprilililili možete izbrisati sve prethodno rečeno.

" Mož da bidne, ali ne mora da znači..."

 

Zakon o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija je po svoj prilici još jedna "kalaj rabota" jer je i on usvojen za nekog drugog, a ne za nas, za Srbiju, a posebno NE  za funkcionere ili političku nomenklaturu na vlasti.  I ta prokleta Evropa što nas tera da donosimo  zakone, tek koliko da postoje, bar na papiru.

A nesrećni Radoje Domanović, koga sam već previše puta citirao, pre stotinak godina je napisao:

Prvo što sam naučio

sa četiri godine bilo je protegliti se po buđenju

trik koji sam video od Une,

našeg nemačkog vučjaka.

Usvojio sam i usavršio pokret i onda pokupio što šta drugo

ali je tegljenje ostala primarna stvar

Tako bih započinjao dan

 

Bilo je neke radosti u tome

 

Pružio sam noge van kreveta

Raširio ruke i počeo da se izvijam

računajući kako sam konačno odspavao punih osam sati

Onda sam počeo da urlam

i uplašio psa

oteravši ga iz spavaće

Vojska nije institucija koja gradi vodovode. Nije to radila u Rimskom carstvu pa nije morala ni lani u Užicu. Jel tako braćo naprednjaci!

 Doduše, za vreme Užičke Republike grad je imao vojnu upravu i nije imao problema sa vodom. Ali tih sto dana tamo je vladao Tito.

U Užicu traje vanredno stanje zbog vode pune algi.

 Naprednjaci teše Užičane da će doterati još nekoliko vojnih ciserni. Kad je cisterna vojna onda u kanister zapremine dvadeset litara stane dvadesetpet litara vode.

Vladajuća stranka je puna ljudi sa akademskim titulama. No, nemaju

Kada sam sredinom devedesetih godina prvi put posetio Peštu, još ne znajući da ću u njoj provesti dobar deo svog životnog veka, ljubav na prvi pogled je bila neizbežna. Voleo sam da šetam Bulevarom Andraši, čija mi zdanja i danas liče na precizno izmerene, pažljivo isečene i uredno poređane komade torte, ukrašene maštovito izrađenim figuricama od marcipana i margarina.

Ispričaću vam jednu kratku priču. Priča nema ime, preziva se Staletović i potpuno je istinita.

U novembru 2013, nakon uspešne rekonstrukcije, uselili smo se u novi dom na Zvezdari. Jeste da smo papire za gradnju čekali 14 meseci, ali smo tek po dobijanju svih potrebnih dokumenata – obavili posao. Kad sam od opštine Zvezdara dobio pravosnažnu upotrebnu dozvolu (kojom ti se verifikuje da si sve uradio po pravilima i platio svakojake dažbine) osećao sam se kao IKEA kad im onomad ministarka Mihajlović dodelila dozvolu.Znači, moćno.

Malo nakon useljenja