Čudan osećaj da ti nepoznata osoba

olakšava dušu, obična i tužna osoba.

 Samo je pustih da priča.

 

 

‘’ Pa, obicno ujutru kada ustanem stavljam džezvu

da skuvam kafu, odem da se umijem,

kafa je za to vreme

- voda provri –

zakuvam kafu,

spremim se i krenem na posao.

Kažu Beograđani da sunce kad nadilazi da obasjava Beograd stavlja povez na oči ... astronomi sa Zvezdare potvrđuju i misle da to čini jer se boji da ga ne obuzme tuga i ne zgasne kad ugleda ono na vodi ...

 

Izdavačka kuća ARHIPELAG objavila je knjigu DNEVNIK JEDNOG GRAĐANINA autora Djordja Bobića

Posle nekoliko knjiga u kojima je tragao za gradom i ispisivao uzroke koji su arhitekturu kroz istoriju, a ništa manje ni u savremenosti, učinili iznuđenom umetnošću, Bobić je napravio neobičnu hroniku grada u slici i reči. To nije bilo koji grad, nego prepoznatljivi Beograd, niti je to bilo koje vreme, nego upravo naše vreme u kome se Beograd menja mimo svoje urbanističke tradicije, nezavisno od arhitektonskih načela, sasvim proizvoljno u odnosu na stvarne potrebe građana. I ta hronika je, sasvim precizno govoreći, dnevnik, jer autor ne traži nikakvu spasonosnu istorijsku distancu, već neposredne, iz prve ruke, crta i beleži ono što mu se nameće kao slika grada i kao slika njegovog sadašnjeg trenutka.

Današnji građani Beograda u Bobićevim crtežima, ilustracijama i karikaturama prepoznaju svoj grad i kritičku dimenziju autorovog rada. Sutrašnji građani Beograda moći će u Bobićevoj knjizi da vide čas u kome se grad menjao ne uspevajući da se odupre urbanističkom haosu, arhitektonskim proizvoljnostima i kapitalnoj neodgovornosti.

Kraj urbanizma prošlog veka i dolazak novog, nove forme, je završena stvar i ovde je to neminovno, iznuđeno i nametnuto. U urbanij formi na izmaku je bilo pravilo da se urbanizam prilagođava građanima a ovo novo kaže suprotno, građani se udešavaju na formu urbanističkog modela. Promena takvih je bilo tokom istorije, sve do ustanovljenja demokratije koja podrazumeva aktivno i presudno ušešće

Kupio sam neki organski

multivitaminski sok za koji znam da će me

zasititi narednih nekoliko sati,

seo preko puta gej / lezbian doma

za stare ljude.

Ceo lobi im je u staklu.

I sede 3 lika od minimum

80 godina,

jedan drži masku za kiseonik a

pored njega boca.

Drugi u kolicima.

Treći je najvitalniji, žilav

i vidim da nešto brblja.

Onda ugledah šahovsku tablu u koju pokazuje

žilavi, nervozan jer ova dvojica

ne povlače poteze. A ova dvojica

se zagledala

Divlja gradnja, a onda kada se to razmnoži i divlji grad, nastaju u okviru koji se može kazivati kao narodna sirotinjska arhitektura.Odlikuje je jednostavnost. Prostih , svedenih na neophodno, skromnih, bez ukrasa formi, likovnosti sličnoj Misu ili Korbiju ili posle i nekim minimalistima. Nasuprot kraljevskim palatama nakićenih i punih ukrasa ili ovih čuda koje prezentuju Gospođa Hadid i ostali sa liste mega zvezda arhitekture.  

Ali nije to od juče, tako je kroz celu istoriju, od Praoca i njegove pećine ili nastrešnice do danas, uporno je taj način autentične gradnje bio paralelan svim stilovima koji su nastajali, menjali se i nestajali. Divlja gradnja je opstajala, trajala i podsećala da je arhitektura pre svega odgovor na realne potrebe ljudi na koje se odgovara u skladu sa mogućnostima, kulturnim, ekonmoskim i još po nekim.