дневници - ти бескорисни патетични, парализовани хватачи времена. то су забeлешке које се отварају у непредвидљивим околностима, онако у ходу ,често пред умирање (Б.Ћосић)

Деду Стевана, књиговесца, не упознах јер га нема од средине четврте деценије века претходног, али по причању жене му, моје Баке Златице, нсадске градске примаље, при крају живота вазда је био удубљен у подебеле готицом писане историјске књиге те је, мало читајући, а више куњајући, време проводио на баштенској тераси у лигенштулу са псом Чибиком крај себе, или у удобности бержере у својој библиотеци, често старачки гунђајућег . ја пак из сачуваног му дневника памтим прибелешку где наводи омиљеног Paul Valéry-ја који је указивао - историја доказује само оно што се жели доказати па је с'тога најопаснији производ хемије ума , и успут дрхтаво дописану опаску му - као уосталом и религиозно веровање побожног народа које не познаје границе реалног .а верник био . него, гле и мене ,унукаму, у удобности исте бержере и сличног библиотечког ентеријера (али на другој локацији) данас моји Унуци затичу након 80 г у посве сличним расположењима. 'боте, гени су чудо.

Pukli smo. Bili smo nervozni, loši, ništa nije ulazilo, dve prgave hispano-ekipe su nas pocepale kao beba zvečku. Mrzimo Sašu zato sada, botovi svih šabanskih udžerica, ujedinimo se!

Da, tema je ... kako ono beše ... Da - "Zašto smo prsli od Španije?"  

Zato što se nismo oporavili od poraza prethodne večeri od Portugalije u sportu koji je za nas odavno više od smučanja. A onda smo sve nade opredelili, tako emotivno roviti, u košarku, da zacelimo rane od prethodne večeri. Tu odigramo (kao da je neko bajao) ispod svih očekivanja, a Špancima svaki bačeni šporet prođe kroz koš. Oni odigrali svoj maksimum, mi 40% svog potencijala. Slučajno? Ni slučajno. Vratilo nam se kolektivno nepoštenje. Jer: za sve to vreme zaboravljamo ono najvrednije, najiskričavije - naše devojke, odbojkašice, koje se večeras opet bore za zlato. Kako da ne budemo onako, generalno-sportski kažnjeni porazom u ovome ili onome? Ne bi bilo pošteno reći da nismo prizivali. To izokrenuto vrednovanje stvari vratilo nam se u obliku kazne za fudbal i košarku. Odbojkašice su vrh. A mi ne poštujemo tu činjenicu, nego pišemo, čitamo, ogovaramo, uzdišemo oko i zbog fudbala, najviše, pa zbog košarke ... Odbojkašice su opet onako neprimetno ispraćene na takmičenje. Da li je tako? Jeste. Svaka čast guranju lopte po livadi, svaka čast parketu i košarci, ali prioritet je ono što je sada evidentno uspešnije. I dolazi kao prvo po redu. U finalu smo. U finalu.  

Полиморфизам "дан мрмота" алегорије је посластица, мисаона, инстинктивна и егзистенцијална.

Добро, сваки полиморфизам је помало и по својој природи self-referential,  пошто ми у другима и другоме, па себи, тражимо инспирацију, простор за позајмљивање и крађу, поклањање и поклоне.

Иако мени механика алегорије највероватније не иде много даље од филма "Groundhog Day", тј не сећам се, претпостављам да сви алегорију, тј "алегорију", осетимо по први пут као обавезно одело убрзо после рођења, и за живота нас она ретко напушта. Тачније, пре би се рекло да нам се она полако увлачи у кости и постаје део костура.

Да је свет праведнији било би интересантно посматрати како се алегорисјки шум помера у једну или другу страну, обојен на један или други начин, од културе до културе и од времена до времена.

Pre 50 godina, 20. jula 1969. čovečanstvo je učinilo još jedan od velikih koraka u svojoj naizgled neutaživoj težnji da prevaziđe granice sveta u kome živi, malim korakom kojim je astronaut Nil Armstrong kročio na površinu Meseca. Sad, ovaj veličanstveni događaj nažalost, ili nasreću, nije jedina tema bloga, već je pre povod da se ispriča i priča o još jednoj, u principu prilično nedorečenoj temi - socijalnim eksperimentima.

6. DAN - O LJUDIMA

Ljudi koje srećem ovih dana na putu za Santjago pripadaju najrazličitijim generacijama i nacijama. U hodočasničkom hostelu u Markini volonterka mi je rekla da je njihov najmlađi gist imao 17, a najstariji 83. Među mojim povremenim saputnicima i slučajnim sustanarima u zajedničkom smeštaju raspon godina je od 23 do 80.

1. DAN - PUT ZA SANTJAGO

(Irun - Pasaia)

Mark se smestio na krevet iznad mog i počeo da hrče još pre nego što su svetla u sobi pogašena zbog povečerja. Najpre sam se prebacila na jedini prazan ležaj do vrata, što dalje od njega, ali u tri ujutru sam izgubila svaku nadu da će se on okrenuti na stranu na kojoj je nečujan, ili da ću ja uspeti da se priviknem na zvuk njegovog testerisanja. Sedam godina kampovanja učinilo je da mi se sluh toliko izoštrio da se budim i na najmanji šušanj. Ne pomažu ni čepići, ni umor.

Ujutru me naš domaćin pita

Od 9. maja do 27. juna pešačila sam na Camino de Santiago, najpoznatijoj evropskoj hajking ruti. Najpre sam hodala Severnim putem, duž obale Kantabrijskog mora, potom sam prešla na Primitivo put do Santjaga. Odatle sam nastavila do Mušije i zatim Fistere ili Kraja sveta na Atlantskom okeanu. Ukupno 992 km za 44 dana.

Svakodnevno sam pisala objave o