Klince iz naše ulice uvatilo RC ludilo, gaze sve živo, sve držeći obaveznu korona distancu. Moraš da paziš kad izlaziš iz kuće, da te ne pokosi jedan od ovih bolida ili bagija. Čak je i moja ćerka došla sa formulisanim zahtevom da joj se nabavi ovo, da parira dečacima.  Ja stvano

   Skoro sam negde pročitao tvit našeg čoveka koji živi u Švabiji. Piše o tome da oni tamo bacaju šampon kad ostane malo na dnu a mi ovde sipamo malo vode i još koristimo dok se potpuno ne isprazni. Da li je ovo bahatost skorojevića ili nužda siromaha ?

 

Ili, što neko reče: „Nikad ne dozvoli da dobra kriza propadne uzalud". Jer, teško je uopšte i zamisliti da neko u vremenima kada se većina bori za život, ili bar za puko preživljavanje, razmišlja o tome kako da se obogati. Ali, brojevi neumitno (da ne kažem eonima) govore suprotno. Doduše, za slučaj najvećeg ikada do sada zabeleženog transfera bogatstva ne treba kopati preterano daleko u prošlost, jer, to se dešava upravo sada. 

Izdavačka kuća ARHIPELAG objavila je knjigu DNEVNIK JEDNOG GRAĐANINA autora Djordja Bobića

Posle nekoliko knjiga u kojima je tragao za gradom i ispisivao uzroke koji su arhitekturu kroz istoriju, a ništa manje ni u savremenosti, učinili iznuđenom umetnošću, Bobić je napravio neobičnu hroniku grada u slici i reči. To nije bilo koji grad, nego prepoznatljivi Beograd, niti je to bilo koje vreme, nego upravo naše vreme u kome se Beograd menja mimo svoje urbanističke tradicije, nezavisno od arhitektonskih načela, sasvim proizvoljno u odnosu na stvarne potrebe građana. I ta hronika je, sasvim precizno govoreći, dnevnik, jer autor ne traži nikakvu spasonosnu istorijsku distancu, već neposredne, iz prve ruke, crta i beleži ono što mu se nameće kao slika grada i kao slika njegovog sadašnjeg trenutka.

Današnji građani Beograda u Bobićevim crtežima, ilustracijama i karikaturama prepoznaju svoj grad i kritičku dimenziju autorovog rada. Sutrašnji građani Beograda moći će u Bobićevoj knjizi da vide čas u kome se grad menjao ne uspevajući da se odupre urbanističkom haosu, arhitektonskim proizvoljnostima i kapitalnoj neodgovornosti.

a

 

 

 

              скупност ионако има смисла једино као збир разлика (г. Бора Ћосић)

кад размишљам о равници онда није она у првом реду географски, него симболички, духовни простор. срећем почесто ридикулозне типове морам признати, који се у све разумеју а многе недореке у окружењу у пар минута би стабилизовали те душевном аблуцијом многих нас слуђених тренутком транзиције (Coronu и да не помињем) кликом прстију усмерили ка изнедрујућем бољем .благо им је.брда људе чине другојачијим.тамо се слични проблеми решавају радикалније.