Tači ili Tadić – kome verovati?

-U teškim i smutnim vremenima, a pogotovo u doba ratova i buna, odnos pojedinca prema vlasti ravna se prema sposobnosti te vlasti da obezbedi poštovanje lične i imovinske sigurnosti civilnog stanovništva, tvrdio je moj prijatelj Nikica, poreklom sa padina Vlašića, nadomak Travnika u centralnoj Bosni, pripovedajući o tome kako se njegov deda pridružio partizanima za vreme drugog svetskog rata.

Kočićevski prkos i zdrav razum nepismenog bosanskog seljaka, po Nikičinim rečima, nisu mu dozvoljavali da se opredeli po nacionalnoj pripadnosti (jer bi morao u ustaše ili domobrane); nije mogao ostati lojalan ni državi koja se raspala i kapitulirala (jer bi ga to odvelo u četnike), a nije imao ni klasnu svest kako bi se opredelio za proletersku vojsku. U mnoštvu učesnika u sukobu mogao je da razazna okupatore, ali nije bio u stanju da se opredeli ko je sve od njih neprijatelj. S toga je odlučio da će se boriti protiv onog ko mu prvi otme i odnese jagnje iz tora. Slučaj je hteo da to budu Nemci.

-To ga je oteralo u partizane, jer su oni tada bili jedini koji su se zaista borili protiv Nemaca, zaključio je Nikica, rušeći pri tome nekoliko mitova - da je seljaštvo konzervativna društvena klasa kod koje preovlađuje nacionalna svest; da su Nemci bili okupatori, ali i disciplinovana vojna sila, koja nije ugrožavala imovinsku sigurnost pripadnika okupiranih naroda, za razliku od ostalih učesnika u građanskom ratu.

Život na svome nema alternativu.  Srbija predugo nosi žalosan primat zemlje sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica na Balkanu i u Evropi. Tokom krvavog rata, koji je pratio raspad bivše SFR Jugoslavije, desetine hiljada porodica proterane su sa svoje dedovine, često ne uspevajući da ponesu sa sobom ništa osim onog što im se u trenutku napuštanja ognjišta našlo na dohvat ruku. Njihova imovina najčešće je zaposednuta i uzurpirana, postajući svojevrsan ratni plen, koji je prećutno ili eksplicitno dodeljivan bivšim borcima, porodicama poginulih i stradalih ili pak ratnim mešetarima i kriminalcima. Novi plodouživaoci otete imovine neretko su uspevali da ostvare i druga prava nad tom imovinom, a izbeglim i proteranim starim vlasnicima najčešće je nuđena  bedna kompenzacija za njihova imovinska prava.

Pod pritiskom tzv. međunarodne zajednice i domaće javnosti, svaka vlast u Srbiji je nastojala da pokaže kako čini napore da bi obezbedila povratak izbeglih i raseljenih lica na sopstvena ognjišta. Od Miloševićevog režima nije se moglo mnogo ni očekivati na tom planu, samim tim što su kolone izbeglica koje su se slivale u Srbiju i pokrenute zbog nerazumne politike koju je taj režim vodio. Zbog te svoje politike taj režim nije bio u mogućnosti da značajnije doprinese ponovnom uspostavljanju mira, poverenja i bezbednosti u regionu, pa s toga nije mogao ni da remodeluje odnose sa novim susedima, što je predstavljalo osnovni preduslov za efektivnu pomoć izbeglim i raseljenim licima u njihovoj želji da ostvare pravo na povratak na napuštenu i uzurpiranu dedovinu sa koje su proterani.

Od nove demokratske vlasti s pravom se očekivalo da učini sve kako bi bio reafirmisan koncept lične i imovinske sigurnosti, kao i njegova puna primena i zaštita u praksi, kao jednog od elementarnih ljudskih prava i to u najkraćem mogućem roku.

Povraćaj imovine. Imovinska sigurnost, kao uslov za povratak i reintegraciju izbeglih i raseljenih lica u Hrvatsku ili na Kosovo, teško je zamisliva bez punog i bezuslovnog povraćaja uzurpirane imovine ranijim vlasnicima, bez obzira na nove plodouživaoce i eventualna njihova novoostvarena prava. Uspostavljanje te imovinske sigurnosti nije samo problem Hrvatske i Kosova, nego pre svega nove demokratske vlasti u Srbiji.

Sa druge strane, u Srbiji više od stotinu hiljada porodica očekuje da im bude vraćena imovina uzurpirana revolucionarnim merama jugoslovenskih komunista i njihove vlasti. Ta imovina je uzurpirana i nedostupna vlasnicima isto koliko i imovina izbeglih i raseljenih lica iz Hrvatske ili sa Kosova. Ili je možda još nedostupnija? Nije li u najmanju ruku neprikladno kritikovati stanje imovinske bezbednosti u okruženju, a pri tome u nedogled odlagati donošenje zakona o restituciji u zemlji?

Ne radi li se ovde o licemerju? Naravno, niko od njih ne spori neophodnost restitucije i povraćaja imovine, kako izbeglim i raseljenim licima, tako i starim vlasnicima i njihovim naslednicima, ali se donošenje konkretnih mera (Zakona o restituciji u Srbiji) stalno odlaže. Povratak izbeglih i raseljenih u Hrvatsku i na Kosovo je proces koji se kako tako odvija, a u Srbiji još nikome od starih vlasnika i njihovih naslednika nije vraćena uzurpirana imovina.

Pitam se u koga bi starac sa Vlašića (sa početka ove priče) imao danas više poverenja - u Tadića ili u Tačija?