ono kao ljubav

Eto nama ONO KAO (LJUBAV)nove, urbane komedije na RTS. Sve je bilo jasno već tokom predugačke vizuelne brljotine od špice, praćene prenemažućim songom. Ako se tokom ta dva minuta niste upitali zašto dopuštate da vas RTS svakog meseca reketira sa 450 dinara, onda ste vrlo dobronamerna osoba, ili Aleksandar Tijanić. Ali, ako ste (kao ja) i posle toga rešili da nastavite da verujete njihovim očima (i ukusu), Gorčin Stojanović se, već u trećem minutu, pobrinuo da nam stavi do znanja da smo debili. Sergej Trifunović govori nešto u kameru, a u kadar je ubačena grafika koja kao predstavlja vizir elektronske kamere. Da debili (tj. publika, tj. mi koji plaćamo onih 450 mesečno) shvate da je to kao „dokumentarni“ snimak i da se razlikuje od „igranog“ dela. Doduše, tim rediteljskim rešenjem, G.S je rekao i sebi da je debil, jer je izjavio da je napravio seriju kakvu bi i on voleo da gleda. Mašala! Bolje bi mu bilo da je još malo gledao neke britanske serije, za koje kaže da ih toliko voli. Npr OFFICE. Još pre osam godina Ricky Gervais je bez grafika ukolnio razliku između „dokumentarnog“ i „igranog“. Ali, izgleda ovde se ipak ne radi o voljenju gledanja nečeg. (Ja, na primer, volim da gledam Mesija, ali ne mogu da izvedem s loptom ono što on može.) Verovatno se radi o talentu. Za one koji nisu odmah poverovali da se radi o urbanoj komediji, preporučujem da tokom reprize obrate pažnju na vizuelna intermeca između scena. Tu imate grada koliko hoćete. Ostalo je snimljeno u studiju, što pokazuje da G.S. nije čak pažljivo gledao ni neke američke serije (za koje, doduše, nije rekao da li ih voli ili ne). Pre svega, takvi „prelazi“ postoje u epizodama onih serija koje se najčešće snimaju na gradskim lokacijama, i u kojima vidimo glumce u autentičnim eksterijerima. U ONO KAO LJUBAV nije strašno što nema scena u eksterijeru, ali prosto boli koliko je sve neautentično. Nije pravično da neautentičnost svalim samo na leđa reditelja, za to je zaslužna i scenaristkinja. Doduše, reditelje poznajete i po tome koja i kakva scenarija uzimaju da rade. Na primer, ja ne znam šta može da se uradi sa karakterom relativno mladog, modernog Bosanca u Beogradu, koji svojoj supruzi svaki čas govori „bona“. Kao da „Nadrealisti“ ni Dr Nele Karajlić nisu postojali, nego se mlada scenaristkinja nadahnjivala tekstovima Ljiljane i Siniše Pavić. Ne znam ni kako bi Hičkok režirao mladu, usamljenu ženu koja uobražava da je onaj Bosanac iskasapio onu „bona“ suprugu i spakovao je u kofere. A sad se sećam, taj film sam davno gledao, a posle video kako taj motiv postaje kliše u nekoliko bezveznih filmova. Eto, sad zahvaljujući „novoj, urbanoj, komediji“ na RTS, ponovo možemo da uživamo u tome. Međutim, sve su ovo trice i kučina prema umeću koje su scenaristkinja i reditelj pokazali sa krajem prve epizode. Tokom radnje (čuš – radnje! Nema radnje ni za ljek, bona!) priča se o nekoj klinačkoj žurci u kafiću, pomene se Gaga Nikolić (koga su već kao „specijalnog gosta“ najavili u onoj dosadnoj špici), barmen/kelner bari neku poslovnu žensku. I to sve kulminira i razreši se u završnoj sceni, koja traje oko 30 sekudni. Dobro ste primetili – glavna scena epizode traje 3-4 puta kraće od uvodne špice! Tog trenutka sam shvatio da su autori od dotadašnjeg dramaturško-rediteljskog prosedea „kako padne“ naglo prešli na verziju „završavaj, bre!“. Glumci? Da, ima i glumaca u ONO KAO LJUBAV.