Nije u skladu s boljim običajima istovremeno stavljati dva teksta na blog, ali ipak ću prekršiti bonton i postaviti ovde još jedan tekst iz Bosanske vile.
U pitanju je pismo pre više godina napisano Bogdanu Tirnaniću, kao osvrt na jedan njegov tekst u NIN-u. Pismo, iz razloga kojih se više i ne sećam, nikada nisam poslao.
Dragi Bogdane
Pismo koje Vam šaljem napisao sam još u martu, kao reakciju na Vaš sjajan tekst o filmskom govorenju u Srebrenici. Međutim, nisam ga poslao. Činilo mi se da je o tom magijskom krugu zločina bolje ćutati.
Negde krajem bosanskog rata, poslednjeg, ispričana mi je priča strašna i obeshrabrujuća. U Bulajićevom epu o Četvrtoj ofanzivi, inače filmu sjajnom i trajnijem od pobede u čiju je čast snimljen, postoji jedan kadar, za mlade gledaoce traumatičan, koji im je umanjivao radost zbog pobede partizana. Kadar u kojem četnici, razbivši partizansku predstražu, kolju Titovog borca. Premda kratak i snimljen bez nepotrebnog prikazivanja rezanja vrata i krvi, ovaj je kadar u mom sećanju ostao urezan kao jedan od najupečatljivijih u svekolikoj kinematografiji jugoslavenskoj, no ne znam da li zbog svoje moguće, nagoveštavajuće istinitosti ili zbog straha kojeg sam kao dete osetio gledajući u oči čoveka kojeg ritualno ubijaju. Partizan kojeg kolju pred kamerama nije bio glumac, tek statista koji je u vreme snimanja filma služio vojni rok i imao sreću da dosadna požarstva, dežurstva i straže zameni za filmsko iskustvo, prvo i poslednje. Početak rata u Bosni, devedesetdruge godine, preklani partizan dočekao je u svom Podrinju gde se istorija ponavlja, užasna u svojoj nepotpunoj doslednosti. Ovaj put četnici nisu glumci, pa čak ni statisti, niti preklani partizan nosi uniformu u kojoj je već jednom ubijen. Ovog puta i nož i krv i mržnja i strah su pravi. Lošiji pisac jedva bi dočekao da od ove priče načini svoje veliko delo, opisujući trenutak u kojem glavni lik oseća nevericu i očekuje režiserov uzvik: „Rez! Odlično!“, a umesto toga čuje vlastito krkljanje izazvano nadiranjem krvi u rasečeni dušnik. Čovek koji mi je sve ovo pričao kleo se da je događaj istinit, no ja lično nisam sklon tome poverovati. Suviše je literarno. I suviše onespokojavajuće da bih mogao živeti sa tim.
Uostalom, istinitost tog događaja najmanje je bitna. Bitno je to što mi živimo na prostorima na kojima su takve priče moguće. Kao što je moguća i priča o Srebrenici, rudarskom mestašcu u Istočnoj Bosni, dešavanja u kojem su opisivana na načine raznovrsne, u rasponu od „planetarne tragedije“ do „mesta osvete Turcima“. Dopustiću i ja sebi jedan opis. Srebrenica je mesto zločina koji prikriva mnoge druge zločine. Zbog toga se u Beogradu i Sarajevu danas tako često Srebrenica spominje, govori se o njoj sa dubokom zahvalnošću prekrivenom debelim slojevima ogorčenja, mržnje i gneva. Ne treba biti paranoičan pa shvatiti da bi za vladare u ta dva grada najpogubnije bilo da se Srebrenica nikada nije ni dogodila. Jer bi se onda moralo objašnjavati mnogo više klanja, pljački, i ko zna kakvih sve nečoveštava, tim groznijih jer su bila sporazumna i, ponekad, dogovorena.
(Ima nešto užasnije od zločina. To je naše svrstavanje i naše pristajanje na zločin, naš tihi sporazum sa zločinom, naša uskraćenost i nesposobnost da o zločinu govorimo izvan kondicionala. Najstrasnije ljubavi ovdašnjih kolektiviteta nisu ni sportisti niti estradne zvedze, ne dao bog umetnici, već zlikovci, biološki otpad lišen sposobnosti mišljenja („izvršavao sam naređenja“) i opažanja („nisam znao za te togađaje“).
Današnji filmovi, i beogradski i sarajevski, svi od reda govore o Srebrenici. Problem nije u tome što su ti filmovi uglavnom mutavi i ne-hrabri. Problem je u tome što ti filmovi ne govore u ime svog režisera i scenariste, već u naše, beogradski u Vaše, a sarajevski u moje ime.
Najbolji filmovi o Srebrenici i eksterminaciji još uvek neutvrđenog broja ljudi tamo već odavno su snimljeni. „Bitka na Neretvi“ samo je jedan od njih. Nažalost, mi ih nismo umeli gledati. Ali zato smo bili nagrađeni nevericom i iznenađenjem kada smo ih počeli živeti.
