Заједнички предак на полуострву Арабија је живео пре 4.000 година, како је одређено по хаплотиповима. Тај датум се добро слаже са 4.400–4.500 година до заједничког претка у Јерменији и Анатолији, ако као разумну прихватимо варијанту смера тока Аријеваца из Средишње Руске равнице преко планина Кавказа и даље на југ, у Арабију. Другим речима, миграциони талас се кретао из Европе, сачувао доба живота заједничког претка на Кавказу и у Малој Азији и већ на измаку домета стигао до Арабије, померивши доба живота заједничког претка за 400–500 година.
Тако да прапостојбина Аријеваца, Прасловена, „Индоевропљана“ није у Арабији нити у Малој Азији. То је Европа, Балкан.
Хаплотипове рода R1a1 су у Арабију у принципу могли донети робови, допремљени у те крајеве пре 4.000 година. Али је већ на историчарима да на то питање одговоре.
Одговорили су, господине Кљосов, одговорили су и историчари и лингвисти и археолози. Само се чекала оваква генеолошка потврда.
''У праисторијском времену развио се бројан народ беле расе у централној Европи, са средиштем у Подунављу. Сва досадашња археолошка истраживања сведоче нам о непрекидности културног развоја и просторног ширења тог народа, То је главни историјски народ Европе чија је култура оставила широке трагове код свих европских и доброг дела азијских народа. Тај народ ми називамо прасрпским јер се његов идентитет и историјски континуитет прати и доказује све до 2.000. године п.н.е. када се наставља у писаним изворима. Открића, која следе у даљем излагању, то потврђују.
Археолошки налази показују нам Србе као превасходно земљоделски народ који врло брзо осваја прераду и употребу метала. Постоје материјални докази да се на прасрпском простору Европе бронза (мјед) употребљавала још пре 5.000. године п.н.е. Срби ( Прасрби прим.омега68 ) су достигли висок степен културног развоја још у четвртом миленијуму п.н.е. када су усавршили своја верска схватања и писменост. Прво савршено словно писмо, азбуку, имали су пре свих других народа на свету што доказује винчанско писмо. Пошто су у свом ширењу досегли обале јужних мора, Срби се показују као смели и способни морепловци. Ту своју нову славу нису постигли без већих напора у савлађивању мора, што доказује и само име - море које су дали великој, немирној и дубокој води, а што је у вези са мором, мрењем и смртној опасности. Средоземно Море назвали су Пелагом, по имену једног од главних српских племена. Своју савршену писменост разнели су по свим обалама Пелага, по целој Европи, Блиском истоку и све до Индије.
Народи Блиског истока и Мисира (Египта) називају Србе једноставно ''Поморцима'', односно ''Поморским народом'', али истовремено и ''Серданима'' што је у ствари суиме Срба. Острва на Пелагу постају њихова упоришта међу којима је Крит ( ово запамтите , прим.омега68 ))имао најважнију улогу.
Поред општег народног имена код Срба се појављују бројна племенска или месна имена што је довело до замагљивања основног имена. Нека од њих су настала и од имена племенских вођа, нарочито у земљама ван постојбине. Што је народ био бројнији и просторно се више ширио, то је и број ових имена био већи. Српско друштво је врло рано било уређено као сталешко друштво у коме су била прво три, а касније четири сталежа. Прва три сталежа су сачињавали: владарско-ратнички, свештено-просветни и ратарски сталеж. Владарско-ранички сталеж сачињавали су поред владара и ратника и сви вршиоци власти и чиновници, сав управни апарат. Припадници овог сталежа називали су се Гетима и са тим или мало преличеним именом називају Србе у многим земљама света. Српски Гети постају врло познати широм Европе, Западне Азије и Северне Африке. Ово сталешко име се врло често употребљавало као народно име.
Поред низа мањих, Серби су предузели и два велика освајачка похода, од Дунава до Инда.
Истовремено су марширали Европом све до Шпаније и Британије. У Индији и Ирану се називају Аријевцима, на Блиском истоку Хетима, а у западној Европи Келтима. Хети и Келти су суимена за Гете.
И поред стварања више држава, на врло удаљеним просторима, мешања заједничког живота са другим народима, Срби су у већини случајева одржали своје језичко и верско јединство све до појаве хришћанства. Та језичка јединственост обележавана је прво именом Јазика (Јазига), а потом Словена, то јест оних који слове истим језиком.
Ојачала Хришћанска црква, почевши од шестог века, ствара хришћанске државе и даје својим народима нова имена одвајајући их тако од великог српског стабла, културно и језички. Зато је и назив Словени у данашњем времену изгубио своју подлогу, своје првобитно значење и једино још служи за потирање старог српског имена.''
Ово предходно је увод књиге ''Античка Србија''. Можемо ли сада да кажемо да су то тлапње и наклапања? Колико је времена требало да би неке усијане главе схватиле да је писац те књиге Јован Деретић био неправедно оклеветан. Види се да је он и без ДНК анализа, другим методама међу којима је истраживање дела Гордона Чајлда ''Подунавље у праисторији'' и дела ''Аријевци'' од истог аутора, дошао до закључка до кога је дошао Кљосов.
У литератури је објављена серија хаплотипова са острва Крит. Узети су од житеља висоравни Ласити, на којој су се по легендама њихови преци спасли у време ерупције и експлозије вулкана Санторин пре 3.600 година, а остали хаплотипови су прикупљени на суседној територији префектуре Хераклион. Време живота заједничког претка на Криту смо израчунали на неколико различитих начина, али је резултат исти – пре 4.400 година. Поштовања вредних 800 година пре експлозије вулкана Санторин. Та бројка одговара просечном времену европског расељавања родR1a1. Али, вратимо се јужном Уралу и зауставимо се подробније. Тамо су врло загонетне странице историје.
Дакле, рано бронзано доба. Аријевци стижу на јужни Урал. Пре 3.800 година подижу градине Синашту, Аркаим (савремени називи) и читаву „земљу градова“. О тим градинама и погребним курганима у њиховој околини, о архитектури и занимањима њихових житеља је много писано, нећемо понављати. Истакнимо само да су на крхотинама посуђа у Аркаиму пронађени знаци свастике – традиционалног „сунчевог знака“ Аријеваца. И у андроновској области су пронађени гробови, а посмртни остаци у њима показују хаплогрупу R1a1, род Аријеваца, Прасловена. У том смислу што Словени и они у гробовима имају заједничког претка, рода R1a1.
Главна загонетка је у томе што је Аркаим постојао свега двеста година. Отприлике на размеђу XVI–XVII века пре наше ере, пре 3.600 година, житељи га напуштају, покупивши имовину и животне потрепштине и оставивши мало предмета, за ред величина мање него што археолози обично проналазе, и одлазе незнано куда. Крај историје.Заправо се зна куда. О томе необориво сведочи ДНК-аналогија.На северу Индије су све саме хаплогрупе R1a1. То је сто милиона мушкараца. Половина највиших каста Индије су носиоци хаплогрупе R1a1. Предачка хаплогрупа Индуса је иста као и код Источних Словена. Предак те хаплогрупе у Индији живео је пре 3.650 година, у Русији-Украјини – пре 4.500 година. Аријевци су Аркаим напустили пре око 3.600 година.
Је ли то довољно?
У реду, ево још. Аријевци су имали моно хаплогрупу, само R1a1. Зато је у Индију и донета само R1a1. У самој Индији је мноштво других хаплогрупа којих изван Индије скоро да и нема. Напред је већ описано како се пре 35.000 година миграциони ток код планина Памира, Тианшана, Хиндукуша поделио, и они који су у Индију дошли са југа, кренули су својим путем. Е па, на том путу и даље у Индији били су изоловани и створили доста сопствених, изразито индијских хаплогрупа. Међу њима су H, L и R2. Да су то Индијци пренели своје R1a1 ван граница Индије, о Европи да и не говоримо, R1a1 би неизоставно пратиле те изразито индијске, локалне хаплогрупе. А њих нема ни у Русији у целини, ни у Источној Европи, ни у Западној Европи, изузев једино код Рома. Јасно је да је то хаплогрупа R1a1 дошла у Индију, а не да је изашла одатле. Узгред, приликом кретања на југ Индије узраст хаплогрупе R1a1 опада. Предак R1a1 јужноиндијског племена Ченчу живео је пре 2.900 година – 600 година после доласка Аријеваца у Индију.
Овде треба споменути да је Индија од Јужног Урала – директни најкраћи прелазак на југ. Кашмир је практично испод Јужног Урала, треба само превалити Киргизију и Таџикистан ( Нејасно је зашто Кљосов не каже да је највећи % R1а1 управо у овим земљама?,прим.омега68 ). Прелази постоје, само што су на висини од километар-два. Тамо дуж прелаза и дан-данас стоје рушевине древних тврђава, остаци огранака Великог свиленог пута који је тамо настао 1.500 година после аријевског похода у Индију. Узгред, на једном од тих прелаза се и налазе насеља малобројне народности Ишкашим, а две трећине њених представника припада R1a1. То наводи на размишљање.
Дакле, Аријевци су из Аркаима отишли у Индију пре око 3.600 година.
Зашто су то учинили? Зашто им је то требало?
Одговор на то постаје јасан ако погледамо историју глобалних катастрофа. Пре 3.600 година је дошло до једне од највећих ерупција у историји човечанства – ерупције вулкана Санторин, исти је Тера, у Егејском мору. Та експлозија је збрисала са лица земље минојску цивилизацију на острву Крит. Експлозија вулкана је у атмосферу избацила 60 кубних километара (!) пепела, што је довело до наглог и дуготрајног пада температуре на читавој Земљи. О томе сведоче годови на дрвећу у Европи и Северној Америци. То је четири пута више пепела него у чудовишној експлозији вулкана Кракатау 1883. године.
Сунце се дуго времена практично није видело. Ту експлозију су пратила снажна тектонска померања која су се осетила на читавој планети.
Максимално прецизно датирање ерупције, одређено методом угљениковог изотопа С-14, дало је време од пре 3.615+15 година, по годовима дрвећа – пре 3.628–3.629 година, по главним састојцима леда – пре 3.644+20 година. Ако узмемо просек свега тога, испада пре 3.630 година. Највероватније то и јесте управо оно време када су Аријевци напустили Аркаим.
Постаје јасно зашто су Аријевци у индијским ведама толико пажње посвећивали одсуству излазака сунца и дугим ноћима, каже Анатолиј Кљосов.
Поцмилио ситан босиоче:
''Тиха росо, што не падаш на ме?''
''Падала сам за два јутра на те,
ово сам се била забавила
гледајући чуда великога,
ђе се вила с орлом завадила
око оне зелене планине.
Вели вила: Планина је моја!''
Орле вели: ''Није, него моја!''
Вила орлу крила саломила.
Љуто цмиле тићи орловићи,
цмиле љуто, јест им за
невољу;
ћешила их тица ластавица:
''Не цмилите, тићи орловићи!
Повешћу вас у земљу Индију,
ђе штир коњу расте до
кољена,
ђетелина трава до рамена:
откле никад не залази сунце
Песма Босиљак и роса једна из књиге ''Обредне песаме Срба из Индије'' ( прим. Омега68 )
Управо то је почетком прошлог века и довело у заблуду индијског научника Тилака, који је мислио да ти описи Аријеваца наводно представљају услове живота на Арктику. Одатле и потиче позната али погрешна „арктичка“ теорија појављивања како Аријеваца тако и читавог човечанства. Аријевцима који су толико пажње посвећивали одмереном животу, задатом од вишњих сила, толико пажње ритуалима, што се види из њихових гробова, постало је нелагодно. Та крајња нелагодност је приказана у „Махабхарати“, у Аријевцима толико својственом приповедачком, алегоријском облику.
Такви су узроци и историја преласка Аријеваца у Индију. По мишљењу неких стручњака, део Аријеваца је већ из Индије кренуо на запад, у Источни Иран, и зато су управо источноирански језици ближи „индоевропским“. Али је већина Аријеваца највероватније прешла у Иран непосредно из Средње Азије, где су живели најмање 500 година и отишли у Источни Иран почетком другог хиљадулећа пре наше ере, пре 3.900–3.800 година. То се сасвим уклапа у концепцију аријевских језика, како се она разматра у овом истраживању.Уклапа се и то да се главнина аријевске хаплогрупе R1a1 налази у Источном Ирану и чини око 20% становништва Ирана, које претежно има блискоисточну хаплогрупу I2. На западу Ирана је удео аријевске хаплогрупе R1a1 минималан и износи свега 3%. Тако да су све приче о Старим Словенима „који су говорили на иранским језицима“ лишене сваког основа. Није било знатне непосредне везе Старих Словена са западним Ираном. Само с источним, и с Индијом. Зато су западноирански језици толико млади, датирају од средине првог хиљадулећа пре наше ере.
З А К Љ У Ч А К
Аутор би желео да посебно истакне како он никако не умањује значај археологије, лингвистике, антропологије, нити покушава да их замени. Аутор се ослања на гиганте у тим и другим областима знања.
Јасно је да се раздобље живота древних предака рода R1a1 отприлике подудара и са датирањем одговарајућих археолошких култура на путу миграција рода R1a1, и са датирањем насеобина методом угљениковог изотопа С-14, а ако су та датирања унеколико ранија, то је лако објаснити тиме што ни издалека сви могући преци нису преживели.
Наравно, јавља се искушење да се истакне или чак подвуче како датуми живота заједничких предака у читавој Европи, пронађени у овом истраживању помоћу ДНК-генеалогије, већином спадају у време пре 4.200-4.800 година, то јест у III хиљадулеће пре н.е., и то се запањујуће поклапа са подацима историчара. Како они пишу, управо у то време се „завршила индоевропеизација Средње Европе од стране земљорадничких племена Индоевропљана“. Истина, не „Индоевропљана“, већ Аријеваца, хаплогрупе R1a1. Они који су кренули на исток постали су Прасловени, они који су кренули на запад –постали су… све у свему, они немају заједнички назив. Неко их зове збирним именом Келти ( !, прим.омега68 ), неко – Баски. Удео R1a1 је на Британским острвима минималан, често од нуле до 4%. На северу Шкотске – до четвртине. На северу, у Скандинавији – око 20%, с порастом градијента ка истоку, све до три четвртине у Русији, до две трећине у појединим областима средње Азије.Овај метод је омогућио да се убедљиво покаже како нису „индоевропски језици“ првобитни, већ прасловенски, аријевски. „Индоевропски језици“ – тај еуфемизам је својевремено настао услед несхватања шта то повезује санскрит и његове варијанте, с једне стране, и европске језике, с друге.
Наравно да овде још једном треба подсетити да да је аријевски језик заправо сам скрт који је то име добио у Индији.
Аријевцима су домороци називали белце ( Прасрбе ) који су дошли у њихову земљу и пошто су се они међусобно ословљавали са ''Ари, Арија'' што је значило ''Цењени''.
Професор Радмило К. Стојановић је сматрао да су ти људи требали да се називају Санскрићани
На свом почетку, у Лепенском виру, били су Протосрби који су говорили протосрпски. ( прим.омега68 )
Сада је то постало сасвим јасно. Аријевски језици представљају основ и европских језика, и санскрита, и „индоевропских“ иранских језика. На Дњепру, Дону и реци Урал нису живели „народи који су говорили на иранским језицима“. Словени су тамо живели, Прасловени, Аријевци, и то је био њихов језик. То су они свој језик донели у Индију, Иран, Авганистан.
То су наши непосредни преци. И ево сада можемо рећи да их нисмо заборавили, завршио је Кљосов своје дело које у досадашњој историји најближе правој истини о пореклу данашњих европљана.
П.С.
Кад у данашњим мрачним часовима погледамо на нашу славну прошлост, не постоји Србин, који упркос свом злу не верује до краја и из дубине своје да ће васкрснути Србија и већа и моћнија и срећнија него ли је била и да српски народ није још рекао последњу реч своје историје.
У спомен стогодишњици ослобођења Косова и Старе Србије
Посвећено мом другу, чика Ђоки из Панчева ;)