Зато ћемо бити бар у полуфиналу овог пута
Млађи и средовечни љубитељи ногомета памте, у вези репрезентације, Младена Делића и његово пољудско ,,Људи је ли то могууће'' и онај звекет Мијатове пречке.
- Нема Бога, рече тада мој друг Небојша док смо '98. године седели у башти кафића Сет, са девојкама и млађом браћом, ко је имао - браћу или девојку.
Неко је имао оба.
Међутим, старији љубитељи фудбала, међу које после педесет потврђених година сећања спадам и сам, памте како је '73. године Стане Караси Грцима дао гол у последњим секундама последњег кола квалификација и тиме нас одвео у бараж(тадашњу мајсторицу) после које смо се квалификовали за Немачку '74.
Весели Владанко /Вињак/ Стојаковић се управо растављао од преноса и полутрезне душе, сводио биланс утакмице и ламентирао над просутим млеком од стране Душка Бјевића, који је добио црвени кад му време и место није, кад је млади и перспективни Пижон спустио главом Карасију и овај неодрањиво, резантним ударцем, сместио у ћоше испод северне трибине Караисакија.
-Да ли је то могућно?, понављао је неколико пута Владанко док се у позадини чуло:
-Има Бога.
Е сад, ваља знати да је још Николетина Бурсаћ објаснио да Бог више не постоји, да су Комитети било углавном преко пута цркви у градовима и да се, бар у Србији, за ношење колача у цркву ишло на робију. Зато су истакнути комунци славили у селу, као шатро слави његов ћале, не он, а који нису имали ћалета морали су да батале...
И зато је тај мучени камерман који је егзалтирано крикнуо ,,Има Бога'' добио отказ, а весели Владанко/Метакса или Вињак/Стојаковић имао рибање у надлежној институцији.
Јер, ствар се догодила 19. 12. на Светог Николу у православној Грчкој, подно севера Караисакија.
То су опасне идеје, то је опасна музика, то су опасне фрекфенције.
А онда, у првом колу групне фазе првенства у Немачкој '74. нама пада Бразил, тада бранилац титуле светског првака.
И без Пелеа јаки као земља, са Ривелином мајстором наследником, са Леаом на голу, Жаирзињом, Луис Переиром и Дирсеуом,ми их друго полувреме ломимо као грисину.
Џаја у једном тренутку имагинације центрира на прву стативу, Бране Облак бије лопту главом у стативу. Леао, ево и 2022 још је жив, и даље ноћу чује звекет те стативе.
-Нема Бога, рече потиштено ћалетов колега Жика, који је код нас гледао ту текму и тако прао пред женом швалерашке испаде, што је било на линији Партије и без било каквог опортунизма.
Мислим, то негирање Бога, не оно друго.
Треба знати да да је за било какав успех у колективном спорту најважнија атмосфера у свлачионици.
(Ово је врло важан део текста који треба запамтити иако вам пажња попушта)
Значи, '62. кад смо били четврти - није било атмосфере јер Савез није испунио обећања и пред полуфинале нису дали ,,фиће'' које су обећали, са образложењем ,,шта ће да кажу рудари''?
Оне '74. нису испунили обећање да се после првог круга додели 24 хиљаде марака, него је преименовано да ће добити у динарима, а то онда подлеже неком екстра профиту и то није ни пола суме која је била већ виђена.
Даље, '82. кад смо били једни од фаворита, избила је афера око копачки - једно су имали играчи, а друго Савез.
Идемо на ту '90.
Ми јаки као црна земља, пола ,,Чилеанаца'' наши, имамо белог Марадону - Пиксија из Паси Пољана.
Ивица Осим, Штраус са Миљацке, после ко зна колико година ствара какву-такву атмосферу.Оно, атмосфера пред распад земље :)
Ми у четвртфиналу против светског првака, Аргентине, са десет играча играмо продужетке и бољи смо.
Дејо маши две шансе, Пикси Марадону ставља у џеп, пенали...
Нас двадесет код мог друга Небојше у стану, маторци његови на плацу, чекамо да идемо код једног ортака на рођендан и да се после уласка у полуфинале олешимо као животиње.
Добро, већ се пред крај регуларног олешисмо, гледамо пенале и Пиксијеву пречку, Ивковићево хватање живе Дијегу Арманду, Брновићеву и Хаџибеговићеву гору него килавог Радована.
Нема Бога, рећи ће, исто онако потиштено, наш домаћин Небојша док ми обезнањени од туге, а помало и од пива, упропастисмо рођендан човеку и још неколико рођендана приде.
Да не дужим - дође време све се преокрене. историја се понавља али постоји фактор карме.
Статистички, што је друго име за гопре поменуту, небеску правду, Пиксију мора да се врати она његова и Мијатова пречка, морају прваци света са Новог Зеланда + Радоњић и Јовић који нису били тамо да намире ускомешане анђеле..Демони морају да чекају другу шансу.
Не кажем да је Србија ,,бићемо прваци света''.
Ни квалитетни ујаци нису успели.
Ми немамо Модрића из најбољих дана.
Али имамо Пиксија који је мајстор, који познаје игру, коме играчи верују јер је Митра увео кад треба и Митар је дао гол.
Пикси је као Брајан Клаф који је све испунио навијачима Нотингем Фореста, уводио их из лиге у лигу.
И кад су му скандирали да заустави кишу, Брајан Клаф је устао са клупе, подигао руке и киша је престала.
Пикси је рекао да ћемо бити добри.
Сигурно ћемо бити добри.
Пикси није Крстајић, није Петко који води сина, није Сантрач који Анту Дробњаку тражи 120 хиљада марака да буде у 22.( или неко из Савеза)
Пикси има одрешене руке и све зна.
Пикси нема Сплаварова.
Пикси је геније из Паси Пољане.
Пикси - има Бога.
Видећемо