dokle čovek može da se spusti

dan je bio tmuran. a ja u sličnom raspoloženju.  

sipila je neka smrdljiva kiša i prosto nisam znao šta bih sa sobom.

nekoliko minuta sam zverao u prazno.

zatim, svojim tupim pogledom premerio zidove sobe.

nije mi se dopao poster mog omiljenog pisca, zapitah se zašto sam to učinio pre nekoliko meseci, kada sam ga okačio, i da li je on, taj pisac, u mladosti kačio svog omiljenog pisca na zid. da li je, recimo, Bukovski kačio Fantea? teško.  

shvatih da je glupost to što mi nabasalo na um, onda priđoh prozoru da vidim šta se dešava van moje sobe.

ali ni to nije dugo trajalo, jer je napolju bilo sumorno, brzo sam odustao: zar nije besmisleno gledati kišu koja se ne vidi, a pritom smrdi?

onda sam odvrnuo muziku do daske, treštala je neka pesma, niste čuli za tog tipa što je pev'o, počeo sam da skačem kao sumanut, zavrtelo mi se u glavi, pa sam legao. plafon je bio dosadan i zažmurio sam, da ga ne gledam.

i sve je bilo tako dosadno, i dan, i soba, i ja, sve. onda pomislih: 'ajde da se zasladim. otkloparao sam do špajza, sa police smaknuo teglu pekmeza, smesa je bila tamna, možda je bila šljiva, možda šipak, možda neko, ono što ga zovu, bobičasto voće, pomislih. otvorio sam teglu i zario prst u nju, izvukao malo, okusio, i mogao sam da konstatujem da je to bio pekmez od šljive.

kada sam se osladio, vratio se u sobu, uključio TV, ali na njemu je bilo ovo: narandžasta pozadina ekrana, u sredini plavi kvadrat, u njemu slova: NEMA SIGNALA.

prebacio na drugi kanal – isto. proverio kablove – svi su na mestu, ubodeni u prave rupe.

pomislih kako mi ne preostaje ništa drugo, nego odlazak na krov. mrzim da se pentram na krov. zapravo, ne mrzim, jer sam se oduvek pentrao po njemu, sa ili bez razloga, ali ne i kada je napolju kiša. znate, crep je tada klizav.    

nije sada da mi se toliko gledala televizija, jer sam znao, uostalom, na šta bih nabasao: na politiku, laži, na one, kako ih zovu, sapunice, na glupe emisije sa još glupljim gostima, i sve ono od čega mi se kenja. ali šta sam mogao, udario očajan dan, morao sam nečim da se zabavim.

da čitam? a ne, pa ko još čita?!

uspeo sam se na krov, lagano, pažljivo, merdevinama, odbauljao do antene, nešto tu diletantski pročačkao, ispomerao onaj, kako se zvaše, risiver, tako nešto, usmerio korito po svom, i tada sam pomislio da će sve biti OK sa slikom.

krenuo nazad.

i uspeo bih da se domognem merdevina, da se nisam okliznuo o mahovinu (uvek sam govorio ćaletu da je trebalo ćešće da čistimo krov od mahovine), i skliznuo niz krov, kao niz tobogan, samo što me dole nije sačekala voda, nego beton.

TUP!

pad je bio munjevit, i sada se ničega ne sećam, znam samo da nisam osećao donju polovinu tela, počevši negde od stomaka.

i sada, prikovan za bolnički krevet, dok grizem jabuku što su mi doneli i pišem u svesci koja drema u mom krilu, o tome razmišljam.

dokle čovek može da se spusti samo, i to zbog dosade.

možda i nisam u pravu, često mi kažu da nisam, ali znam da me lažu.  

                                                          Kapetan Mekšefri