Dik

SKOCITE U PISOAR I DUBITE NA GLAVI
JA SAM TAJ KOJI JE ŽIV. VI STE MRTVACI PRAVI (UBIK) 

- Ovde crna ptica noći peva svoju tužnu sramotu - jedna je od prvih rečenica u romanu "Tecite suze moje, reče policajac" Filipa Dika, mog favorit pisca SF zanra, koji je mnogo više od od getoa za uživaoce u naučnoj fantastici.

Uostalom, cenim da je njegova knjiga “Čovek u visokom dvorcu” najbolja kritika fašizma koju sam pročitala. Za Filipom Dikom odlepila sam početkom devedesetih preko filma Blade Runner (kod nas prikazivan pod imenom Istrebljivač), za čiji je književni predložak upotrebljen Dikov roman "Da li androidi sanjaju električne ovce?". Glavni junak, Rik Dekart, po zanimanju istrebljivač pobunjenih androida, u okruženju megapolisa (Los Anđeles 2019.) baveći se svojim poslom postaje krajnje dehumanizovan, za razliku od androida za koje se na kraju ispostavlja da im čovečnost nije strana, te da su, za razliku od svog progonitelja sposobni i za praštanje.       

Androidi, roboti, vanzemaljci, super kompjuteri, prekognitivni smetenjaci, mesije - uobičajeni su likovi košmarnih, rastrojenih svetova Filipa Dika, u kojima transparentni inventar SF žanra ni najmanje ne ometa viđenje da su (anti)heroji Dikove proze obični ljudi.          

I Ursula Legvin, prva dama SF i jedini autor kojeg, pored Filipa Dika, Stanislav Lem vidi kao "beznadežni slučaj sa izuzecima" - ljude iz Dikove iščašene stvarnosti svrstava u kategoriju običnih i kaže – da to što raspolažu neobičnim svojstvima, kao što je recimo prekognicija, nema značaja, budući da oni žive u svetu gde je prekognicija nešto normalno.

Sumorna vizija sveta Stanislava Lema u delu "Memoari pronađeni u kadi", objašnjava blisku talasnu dužinu dva SF barda, jer i jedan i drugi svojim romanima očaja teraju čitaoca da i sam iskusi očajanje protagonista i užase pronalaženja čvrstog uporišta u uvrnutom okruženju i izmenjenim realnostima. Valjda je zato Lem posvetio Filipu Diku ogled "Naučna fantastika - beznadežni slučaj sa izuzecima".

Delo Filipa K. Dika (1928.- 1982.), pisca sa američkom biografijom (prodavac, konferansije u radio-stanici), dobitnika nagrada Hjugo i Džon Kembel Memorijal, te autora koji je imao tu izuzetnu čast da mu ugledni svetski časopis Science Fiction Studies posveti ceo broj - upoznavala sam korak po korak: prvo "Sanjaju li androidi električne ovce?", pa "Čovek u visokom dvorcu", ali je vrhunac bio susret sa romanom iz sedamdesetih godina - "Tecite suze moje, reče policajac". Ne krijem, svakih par godina, ja se vratim ovoj knjizi.

Priča o Džensonu Taverneru, poznatoj TV zvezdi koja se preko noći našla na naličju sveta, gde se borba za opstanak podrazumeva, a apsurd i represija čine aplikacije sveg postojanja - tema je "Tecite suze moje, reče policajac" (FLOW MY TEARS, THE POLICEMAN SAID), čija varijanta izmenjene realnosti slika horor od koga prosto otpadaju uši. Po meni, dobra ilustracija zašto je Alvin Tofler u "Šoku budućnosti" definisao naučnu fantastiku kao sociologiju budućnosti.

Kada grupica vlastodržaca u romanu Filipa Dika "Pretposlednja istina" drži ljude u podzemnim skloništima prostim emitovanjem lažnih vesti, gde svaki izveštaj opisuje beskonačne ratove što se odvijaju na površini zemlje - niko se ne pita da li je to moguće. Naravno da jeste! Potčinjavanje vesti neodoljivo je čitavim strukturama, od reklamnih agencija do zagovornika ovog ili onog poretka.

Dramaturgija svakodnevnog života, u kojoj gospoda sa patološkim uvrnućima, sadisti i paranoici kljukaju gledaoce poput guske u sanduku funkcioniše manje-više besprekorno i za one sa najrazličitijim fiks-idejama; svako može da izabere svoju omiljenu stvarnost - kao da ima samo jedan izraz: Stvarnost više nikoga ne zanima.

 

ELIKSIR OD UBIKVE. ZAJEMCENO VRACA IZGUBLJENU MUŽEVNOST, ISTERUJE SVE ZNANE MUŠICE, TE UZ TO OLAKŠAVA RASPLODNE BOLJKE, KAKO U MUŠKINJA TAKO I U ŽENSKINJA. BLAGOSLOVENI DAR LJUDSKOME RODU KADA SE MARLJIVO UPOTREBLJAVA KAKO JE NARECENO (Ubik)