Konfrontacija, Kolaboracija, Kapitulacija

Kako je Vojislav Koštunica zeznuo Srbiju, pa svoju stranku, pa sebe

Vojislav Koštunica je 2000 došao na vlast, a da ni sam nije znao kako. Kombinacija demokrate i nacionaliste je bila trik koji je radio protiv Miloševića, to je bio Koštunicin unique selling point na izborima koji su se održavali svega godinu i po dana nakon NATO agresije. Mada je bilo ljudi koji su smatrali da će Miloševića pobediti i Nikola Šećeroski, ako iza njega stanu sve stranke, rasprostranjeno mišljenje tog leta 2000. bilo je da je Koštunica dobar kandidat, jer će Milošević teško od njega da napravi izdajnika. Bilo kako bilo, behu izbori, Koštunica pobedi, Milošević pokrade glasove, narod obori Miloševića i kao nusprodukt petog oktobra Koštunica postade predsednik SRJ.

U toku prvih nekoliko godina Koštunica je ostao demokrata i nacionalista i ta kombinacija mu je donela 18% na izborima 2003. (kada je DS dobio svega 12%). Koštunicina DSS je bila najveća stranka u demokratskom bloku, dakle održao je svoj unique selling point. Doduše kad su izbori bili gotovi i kad je trebalo da se krene u implementaciju politike za koju je dobijeno 18% glasova i premijersko mesto, Voja je zeznuo Srbiju. Naime, iako je napravila pozitivne pomake na ekonomskom planu (Labusov domen), Sbija je nastavila da nazaduje na nacionalnom planu, upravo pod vladom Vojislava Koštunice. Crna Gora, pa Kosovo, mislim više je nego jasno. Za naciju su uvek najveća opasnost bili nacionalisti.

Ipak i pored ovih neuspeha, Koštunica je uspeo da bude premijer još jednom, ovaj put sa Demokratskom strankom koja je profitirala i tokom kohabitacije i tokom koalicije (videti moj prethodni post). To mu je pošlo za rukom jer je pored nacionaliste bio i demokrata, dakle opet unique selling point, bio je jedini demokrata u nacionalističkom delu političke scene, a za vladu je bilo potrebno najmanje 126 poslanika. Međutim, već tada, tokom one epizode sa Grobarom kao predsednikom parlamenta, Koštunica je testirao nešto što će postati njegova osnovna strategija u poslednjih par meseci i u ovoj izbornoj kampanji - konfrontacija sa demokratskim blokom i kolaboracija s radikalima.

Još je Bizmark primetio (a kajzer Vilhelm zaboravio) da se ne može voditi rat istovremeno na dva fronta. To je primetio i Koštunica pa je rešio da konfrontaciju sa koalicijom Čanak-DS-G17+ upotpuni kolaboracijom sa radikalima. Ovde je Koštunica zeznuo i svoju rođenu stranku. DSS je u vreme nastanka 1992. imala neki srbijanski feel, bile one šljive na plakatima, zatim su se tokom devedesetih iz srbijanskog prebacili u srpski mood, ali onaj salonski. Međutim sve to vreme, DSS nije kolaborilara ni sa SPS-om ni sa SRS-om. Tako je uspela da održi svoj unique selling point, da bude primamljiva biračima i da ima priličan koalicioni potencijal.

Konfrontacija sa demokratama i kolaboracija sa radikalima ostavlja DSS kao izrazito nacionalističku stranku, nema više unique selling point, pri tome je SRS uvek iskrenija i ubedljivija u nacionalizmu jer njihov nacionalizam bar nije salonski, te se DSS-u može desiti da uzme manje glasova nego DS na izborima 2003. (dakle manje od 12%). Ako pritom zajedno sa SRS-om budu imali preko 126 poslanika i odluče da formiraju vladu. to će biti potpuna kapitulacija Koštunice i DSS-a.

Koštunica je već tokom prvog svog premijerskog mandata iskusio feudalizaciju ministarstava (svako je ministarstvo radilo za sebe, zbog čega je ekonomski deo vlade bio uspešan), u drugom mandatu je iskusiop preglasavanje. U vladi sa radikalima iskusiće nešto drugo - zaobilaženje. Radikali će se konsultovati sa Šešeljem direktno, donosiće odluke u Magistratu, a on će ih kao premijer onda pravdati. Radikali čim zasednu, fokus će sa Kosova da prebace na lukrativne opštine po Srbiji (videće 11. maja ko je šta osvojio i gde treba zavesti prinudnu upravu, bože moj borba protiv korupcije), Velja će da im se pridruži, a Koštunica će da izdaje saopšenja i da se teši time što kontroliše ministarstvo sile, kao da je to važno. Najvažniji, ekonomski deo vlade, on nije kontrolisao nikada, pa neće ni tada.

Tu će Koštunica konačno da zezne sebe. Srbija, kakvu je on zamišlja, je odavno otišla dođavola, DSS za njom, a Koštunica će onda da bude smenjen nakon kratkog i neuspešnog vladanja. Ono što je njega održalo u poslednje četiri godine su uspesi ekonomskog dela vlade, ali ovaj put time se neće baviti ni DS, ni G17+ nego radikali, a to znači biće ekonomska kriza. Koštunica će morati da pravda radikalsku gramzivost i nestručnost, demokratksi blok će da ga pritisne i odozdo (iz opozicije) i odozgo (sa mesta predsednika) i vlada Vojislava Koštunice će pasti, a on će ostati zapamćen kao premijer radikalske vlade, ne kao premijer prethodne dve demokratske.

Ima ljudi koji pričaju da je Koštunici najvažnije šta će se o njemu pisati i govoriti za nekoliko decenija. On bi voleo da se o njemu piše i govori lepo (a ko to ne bi voleo), ali to se neće desiti. Iatoričari će sabrati sve i reći će o Koštunici sledeće:

"Vojislav Koštunica, srpski političar s kraja XX i početka XXI veka. Bio neuspešan u politici, dok igrom slučaja nije postao kandidat na izborima protiv Miloševića 2000. na kojima je pobedio, a potom se neuspešno bavio politikom tokom naredne decenije. Na kraju oboren s vlasti, a stranka koju je predvodio od početka se ugasila. Ime stranke nije ostalo zabeleženo."

Ipak, može da se desi da ne bude ništa od koalicije DSS-SRS, za to će biti potrebno da ove dve liste dobiju manje od 126 poslanika. Što kaže naš narod "dok nekom ne smrkne, drugom ne svane", a to znači da neko drugi mora da donese jednu krupnu odluku, ali o tome u sledećem postu.