Društvo| Ljudska prava| Mediji| Reč i slika

Sude, a ne Bože pravde - nastaviće se...

Filip Mladenović RSS / 14.04.2018. u 00:25

4 kadra...
4 kadra...
...nasilničke vožnje
...nasilničke vožnje
Sudijka Prvog osnovnog suda u Beogradu Zorica Avramović, koja vodi postupak protiv Aleksandra Mitrovića (25), optuženog da je 18. jula 2013. godine izazvao saobraćajnu nesreću u kojoj je nastradala učenica Andrea Bojanić (17), na ročištu održanom u petak, 13. aprila 2018, usvojila je predlog odbrane da se uradi novo saobraćajno-tehničko i sudsko-medicinsko veštačenje.

Ovaj posao poveren je Departmanu za saobraćaj pri Saobraćajnom fakultetu u Novom Sadu, koji će odrediti trojicu veštaka saobraćajne struke. Za medicinski deo veštačenja biće nadležan naš poznati patolog Zoran Stanković, kao i još jedan kolega koga on bude izabrao.

Sudijka Zorica Avramović je predložila da u roku od 90 dana, odnosno 3 meseca, bude uradjeno novo veštačenje i da će zadatak navedenih veštaka biti da se utvrdi tačno mesto kontakta vozila i pešaka, kojom brzinom se kretao optuženi svojim džipom, ali i Andrea Bojanić, vrste i težine povreda koje je zadobila, kao i mehanizam njihovog nastanka po fazama kontakta. Takođe, veštaci bi trebalo da utvrde koliko metara je odbačena Andrea prilikom udara, kao i koje je svetlo bilo na semaforu za pešake.

Ovo, drugim rečima, znači novu kupovinu vremena za odbranu i okrivljenog Aleksandra Mitrovića u maratonskom sudjenju, koje je počelo još 23. oktobra 2015. godine. Istovremeno, ova odluka predmetne sudijke još jedan je autogol našeg pravosudja, koje se teško oslobadja čeljusti uticaja svakojakih političko-tajkunsko-mafijaških lobija.

Na pomenutom ročištu najzad su, posle 7 (sedam) meseci odlaganja ovog sudskog procesa iz raznoraznih razloga (u martu je ročište odloženo zbog promene dotadašnje tužiteljke), svoje stručne iskaze usmeno dali angažovani veštaci i odgovarali na pitanja tužilaštva i advokata odbrane. I taman kada su optimisti u sudskoj sali pomislili da se približava termin za izricanje prvostepene presude, sudijka se odlučila za - novo veštačenje.

Ipak, ovo ročište u petak trinaestog ostaće zapamćeno i po tome što je prikazan snimak - video zapis sa bezbedonosne kamere menjačnice, smeštene u neposrednoj blizini mesta saobraćajna nesreća 18. jula 2013. godine u 22,45h - pešački prelaz u Ustaničkoj ulici, nakon raskrsnice sa ulicom Mihajla Todorovića. Sudjenje je bilo otvoreno za javnost, pa su svi prisutni u sali, uključujući i novinare, mogli da pogledaju projekciju snimka na sudskom računaru.

Pregledom snimka, kao i 4 ključna kadra, na kojima je zabeležena tragična sudbina učenice Andree Bojanić, i laik, a kamoli veštak bi mogao da zaključi da se radi o klasičnom primeru nasilničke vožnje. Snimak jasno pokazuje da se beli BMW džip kretao brzinom većom od 80 km/h, dakle duplo bržom od dozvoljene. Na snimku se jedva nazire telo Andree Bojanić prilikom udara u vetrobransko staklo belog BMW džipa (kadar 2). Takodje, bezbedonosna kamera je zabeležila trenutak kada beli BMW džip, nakon što je udario Andreu Bojanić na pešačkom prelazu i njeno telo odbacio više od 20 metara, nastavlja da se udaljava sa mesta nesreće ne smanjujući brzinu.

Koliko je taj koban udarac bio silovit govori i činjenica da su obe patike, kao i jedna čarapa nesretne Andree Bojanić, ostali na kolovozu!

Na YOUTUBE postoji odlomak TV reportaže dežurne novinarske ekipe emisije VESTI TV B92, emitovanih dan nakon nesreće, 19. jula 2013. godine. U tom odlomku može se videti i čuti svedočenje jednog od očevidaca ove saobraćajne nesreće, kojim se potvrdjuje snimak bezbedonosne kamere sa menjačnice. 

LINK: https://www.youtube.com/watch?v=GOXI5BmGJTg

Prema optužnici, Aleksandar Mitrović se tereti za dva krivična dela: teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297, stav. 4. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i krivično delo nepružanja pomoći licu povredjenom u saobraćajnoj nezgodi iz člana 296. stav 1 Krivičnog zakonika. Za ova dva krivična dela Tužilaštvo od suda traži izricanje kazne zatvora u trajanju od najmanje 2 (dve) godine.



Komentari (5)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

korisnickoime-1 korisnickoime-1 21:06 14.04.2018

Tuzno je

Tuzno je da ovaj post nema ni jedan komentar ma ko da ga je napisao.

Ovaj slucaj pokazuje sta je zaista rak Srbije.
Gori od Kosova, gori od svih izgubljenih ratova, palih helikoptera i ljigavih kultova licnosti.


Na zalost Srbija nije drzava u pravom smislu nego prcija kabadahija koji uz saglasnost dahija dok im daju danak mogu ovdje da rade sta hoce.

Moze im se.

kazem tuzno je da ovaj post ma ko da ga je pisao ostavlja ravnodusnim ovasnje gradjanstvo.

Oguglalo to...

Podrska Filipe. Njihov cilj je da se zaboravi.

Mi ne bismo smjeli da zaboravimo ako hocemo da zadrzimo posljednje mrve samopostovanja.

Banda lopova i ubica.
Filip Mladenović Filip Mladenović 21:32 14.04.2018

Re: Tuzno je

Kada potroše sve taktike i strategije za odugovlačenje, osporiće snimak kao nepouzdan dokaz. U tome je fora novog veštačenja Departmana za saobraćaj u Novom Sadu. U startu im je smetao snimak!!!
Snimak ih žulja. Zato je bilo bitno da u javnost sa jučerašnjeg ročišta ode rečenica veštaka: "Da sam ja sudija ne bih prihvatio taj snimak kao verodostojan dokaz."
Da nema tog snimka sudjenje bi odavno bilo okončano oslobadjajućom presudom.
A pošto ima snimka oni su prisiljeni da odugovlače proces. Sledeći potez je da novo veštačenje 3 veštaka Departmana za saobraćaj iz Novog Sada predloži sudu da snimak IZUZME iz dokaza jer je - nepouzdan. Dakle, borba će se voditi samo oko snimka, jer je sve ostalo nesporno.
Zamislite kako se sada osećaju majka, otac, očuh, brat... pokojne Andree Bojanić!?

P.S. Smrt još jedne devojke je obavijena velom sudsko-istražne-obducentske misterije: /www.srbijadanas.net/nad-avetima-jedne-smrti
michiganac michiganac 09:05 15.04.2018

Re: Tuzno je

Banda lopova i ubica.

I diletanata.


Nego, nedavno odgledah na YT emisiju 'Dosije' o krim. slucaju umorene Helge Cevari iz 1998 u Subotici. Jedan decko je odlezao nevin godinu dana u zatvoru, uz sve propuste vajnih istraznih inspektora. I nakon sto je pusten iz zatvora na osnovu cvrstih dokaza o nevinosti, decka i njegovu porodicu, koja je inace prethodno pobjegla od strahota rata u HR, su u jos nekoliko navrata izmaltretirali policajci, da bi u ovom slucaju njegovog hapsenja prosli jos jedan mali privatni pakao, pa su nakon svega na svima ostale nesagledive psihicke posljedice - porodica doslovno unistena: majka se godinama lijeci u spec. psihijatrijskoj bolnici "Sveti vracevi" u Novom Knezevcu bez sanse za ozdravljenje, decko vrlo rijetko i danas izlazi na ulicu, ne druzi se, a otac takodje pogubio zivce nakon iskrivljavanja cinjenica i u doticnoj emisiji, pa i on razmislja o suicidu.

Advokatica koja ga je zastupala u tom slucaju podrobno navodi sve u komentaru ispod videa:

- laz o navodnom napadnom presretanju djevojaka i zena na ulici od strane decka.
- zatim volseban "nestanak" glavnog dokaza u vidu nalaza DNK iz Budimpešte kod nadleznih instanci kojima je dostavljen.
- vise od 2 godine je trebalo istraziteljima da napokon uhvate pravog krivca (Skendera Memetija sa KiM) iako su njegovo prezime imali na papiru od samog pocetka i to tek nakon sto je napastvovao jos dvije djevojke..

Van svake pameti nevjerovatno djeluje cinjenica da za svo to vrijeme nisu mogli Suboticu od jedva 100ak hiljada stanovnika da procesljaju uzduz i poprijeko i to nebrojeno puta u potrazi za ubicom, makar u smislu da mu lociraju boraviste! Cak je jednom prilikom u medjuvremenu bio i uhapsen, priveden i odlezao u policiji 10 dana kad je pokusao da predje ilegalno granicu ubrzo nakon drugog silovanja.


Stice se utisak da su u tih prvih godinu i po dana istrazne instance prosto i bezrezervno nastojale ovog decka sudski da "lincuju", da bi potresenoj javnosti Subotice tih godina sto prije izrucili "krivca" i oprali se od sopstvenog javasluka i nesposobnosti. Unesrecena izbjeglicka porodica Rapaic iz HR bez igdje ikog svoga im se najvjerovatnije ucinila pritom kao idealna zrtva. I niko, naravno, na kraju nije odgovorao za psihicki slom ove porodice!

Evo i te sporne (senzacionalisticke) emisije ispod koje se moze naci i komentar doticne advokatice Edite Der Šeregelj:




Novosti su takodje jednom pisale o tome: LINK
dolazel dolazel 22:23 15.04.2018

Cudo

I dalje ne shvatam kad se neko zgrazava nad ovim. Ovo nije nista nenormalno ni neprirodno za balkan vec decenijama. Ovde je sistem korumpiran od poda do plafona, drzava ne funkcionise poodavno, ljudi su u svakodnevnoj borbi za prezivljavanje izgubili ljudskost. I ne, nije problem u pojedincima - kad ode jedan, dodje drugi jos gori i tako stalno.

Ono sto mene fascinira je da ce gomila ljudi da izadje kad treba da proslavi pobedu kosarkasa/odbojkasica itd ali kad treba da se protestuje protiv ovakvog silovanja pravde svi su manji od makovog zrna i svi se prave da ih ne zanima.

Jedan primer - pre nekoliko godina na VMA su dosli na ideju da bi trebalo menjati sterilizatore u hirurskom bloku. Sterilizatori su neophodni da bi se sterilisao hirurski materijal i na VMA ih ima oko 20, koji su iako stari preko 20 godina besprekorno radili. Posao zamene i kupovine novih je dobila firma X - rec je o poslu vrednom nekoliko miliona evra. Samo nekoliko meseci posle zamene, pocele su da se javljaju infekcije posle operacije - znak da novi sterilizatori ne rade kako treba. Nedugo zatim, firma X je OPET dobila posao zamene novih sterilizatora i opet milioni evra. Na moje pitanje zasto neko ne protestuje, moj dobar prijatelj hirurg je odgovorio - jel znas ti koliko je ljudi umesano u to?

To je nas problem. Svi smo umesani u to i svi smo odgovorni.



Filip Mladenović Filip Mladenović 00:20 16.04.2018

Re: Cudo

Kada ste već pomenuli VMA, evo ispovesti majora Dr Radovana Furtule, forenzičkog obducenta koji je izvršio obdukciju devojke Ivane Bodrožić Bakić, umrle 11. decembra 2014. godine u hotelu "Hajat" od prevelike doze kokaina:

Бивши сам форензички обдуцент са навршених четрдесет година коме је подједнако дојадило бављење смрћу као и живљење у једној земљи без наде. Прије него што било шта започнем, подсјетићу вас на једну давну мисао Бранка Ћопића који је пишући образложење једне своје сатире а по савјету пријатеља написао следеће: „Пре него што почнеш да пишеш, замисли да је прошло већ педесет година, да нема у животу ни тебе ни оних који те данас саслушавају, а неко почне да претура по њиховој архиви. Пиши тако да те не буде срамота пред тим непознатим човеком у будућности.“ Иако нашу стварност притиска бреме ћутања и страха, и нескривене апатије и површности, то нас не ослобађа одговорности од неминовног сусрета са тим непознатим човјеком у будућности. Пред вама је штиво које се бави разоткривањем једног смртног случаја...

–Докторе, кад ћете бити спремни за салу? Имате једну младу жену, све новине брује о томе! Пронађена је у "Хајату", у хотелској соби! - тим ријечима ме је хладног децембарског јутра дочекао наш техничар, помоћник у обдукционој сали.

Договорили смо се за трен око свега, само да узмемо све оно што нам је потребно да би обдукцију довели до краја. У међувремену дознајем да је било телефонских позива са неких високих инстанци које су показале велико интересовање за овај случај. То ничим није могло промјенити мој приступ, било је довољно узети у обзир неке детаље који појединачно нису значили ништа али су удружени са постојећим околностима говорили више од живе ријечи.

На наредби јавног тужилаштва које je Војномедицинској академији повјерило ову обдукцију писало је да треба извршити и токсиколошкохемијске анализе. Након што полицијски истражитељи обаве увиђај и замјенику јавног тужиоца доставе неопходне податке, уколико нису видљиве спољашње повреде, или постоје неке сумње или релевантни подаци о тровању или злоупотреби дрога, онда замјеник јавног тужиоца додатно захтјева и токсиколошкохемијску анализу.

Мој помоћник ме је чекао у сали, пошто је све претходно припремио. Већ је био достављен и полицијски извјештај, у коме се наводи мјесто на коме је покојна пронађена и све оно што је у тој хотелској соби пронађено а да може имати некакву везу са смртним исходом. Празне бочице пропофола… Помислих-шта ће такав анестетик некоме? Но, хајде да кренем редом. Остало је да фотографишем из више равни покојницу, опишем спољашњи налаз и да након тога приступимо отварању леша. Била је то лијепа млада жена од тридесетак година. На обдукционом омоту већ је било написано име, Ивана Бодрожић Бакић. Било је извјесно да ће спољашњи налаз бити оскудан. Без значајнијих морфолошких промјена и својствених особености. Оно што ми је том приликом посебно привукло пажњу, јесу три карактеристичне тетоваже: ћириличним словима у предјелу горње трећине лијеве дојке као и доње трећине задње стране врата, било је исписано име „Жељко”, а у предјелу појасне кичме, хоризонтално положено с лијева на десно било је исписано тринаест арапских бројева. Већ послије неколико читања наведених бројева досјетили смо се да би такав био матични број особе која је рођена 1967 године. У њеном десном лакатном предјелу била је присутна пласирана браунила, причвршћена медицинским фластером. Све оно што је преостало у даљем току обдукције ни по чему није било нарочито занимљиво у овом интригантном и тек започетом обдукционом налазу.

Када је професор Миловановић још давних тридесетих година прошлог вијека записао да обдуцент у току обдукције мора да води опсежне посмртне разговоре са покојнима, не само да је наговјестио нешто суштинско у својој науци већ је обдуценту наложио да осим медицинског знања и приступа укључи и још два аспекта више, интуицију и аналитику. Наравно те посмртне „тихе исповјести” нису ничим езотеријске и оностране, већ израстају из искуства самог обдуцента који тако трага за узроцима и за поријеклом смрти. Иако смо цивилизацијски одмакли од старог Рима, његову транспарентност и не можемо да замислимо у доба модерне демократије. Како би било замислити на тргу једног судију данас како доноси одлуке у складу и у духу права док у позадини кличе маса окупљених и егзалтираних изреченом пресудом. Није узалуд трговац робовима главном јунаку чувеног блокбастера „Гладијатор” упутио и данас важећу мудрост: „Освојиш ли масу, освојио си Рим!” Данашњица је у кривично-правном смислу затворила врата тргу и захваљујући датој ријечи и обећаном повјерењу очекује од судије да буде савјест једног друштва. Да једноме буде праведник а другоме џелат. Као што то исто очекује и од форензичког обдуцента, да у складу са Хипократовом заклетвом служи суду истине и Божијој правди. Да случајно не помијеша природну са насилном смрћу и обрнуто, или пак да у неку посуду са формалином не одвоји за црне дане нечије незапослене срчане залистке.

Тетоваже су прилично садржајне поруке које нам покојни дају у посмртној исповјести. Tакође могу бити и потпуно небитне када је поријекло смрти евидентно и потпуно јасно. Цртајући и пишући по свом тијелу, тај човјеков доживљај је најактуелнији у тренутку настанка и некој ближој будућности. Мало је оних који пројектују своје тетоваже у некој даљој сјутрашњици, у старости или болести. Оне су одраз и порука једног тренутка, најчешће став једне младости. У овом случају је очигледно да је име „Жељко” било врло значајно у животу покојне Иване. И да је она заправо тетоважом хтјела да обиљежи такву врсту привржености. Пласирана браунила у лакатном предјелу десне руке дешњака претпоставља само једно: да је једино друга особа могла то учинити и да највјероватније има довољну медицинску вјештину за такво нешто. Унутрашњи налаз који подразумијева преглед органа и тјелесних шупљина по стандардном поступку резова јесте тзв макроскопски увид обдукције и он нам саопштава шта су наше очи запазиле том приликом. Он код највећег броја природних и мањег броја насилних смрти најчешће није довољан па је потребно испитивања допунити микроскопским прегледом узетих исјечака ткива и органа. Тек тада смо заокружили комплетну слику доступних претрага. У нашем конкретном случају, пошто до других трагова и сазнања нисмо дошло приликом судскомедицинске обдукције, остало је да сачекамо резултате токсиколошкохемијске анализе и микроскопски преглед узетих исјечака ткива и органа.

Након свега и ја сам ријешио да одахнем и да у друштву драгих људи проведем паузу. Али, уследио је позив.

-Докторе, ако можете дођите одмах, родбина покојнице вас тражи! За колико стижете?

-Одлично, помислио сам и кренуо одмах како би што прије добио цјеловиту слику и све битне податке о околностима случаја. У дактилобироу ме је чекало троје људи. Мајка Нада, корпулентни мушкарац чијег се лика сада и не сјећам и треће лице које ми је било добро познато са телевизијских екрана-Жељко Митровић, власник ружичасте телевизије. Изјавивши саучешће, објаснио сам им да се ради о обдукцији коју ће највјероватније ријешити токсиколошкохемијска претрага и евентуално микроскопски налаз. Споменуо сам и полицијски извјештај и празне ампуле пропофола које су нађене у соби. И да ћемо о свему моћи да одлучујемо тек након добијених резултата, да се не би бавили спекулацијама и нагађањима.

- Али докторе, она је те ампуле набављала баш у вашој згради, ваши техничари су јој то давали! - брзом упадицом ускочио је Митровић, ја сам за трен био збуњен, али сам наставио:

- Није моје да се сад бавим таквим претпоставкама, понављам, када буду готове све претраге, имаћемо сасвим јасну слику. Толико засада од мене. Поздрављам вас! -прекинуо сам дотичног и правац у ком се умало није запутио наш разговор. Уосталом, тада ми је већ било јасно коме припада име са тетоважа.

Телефони су се брзо усијали. Многи су били заинтересовани да чују прелиминарне налазе из обдукционе сале. Знатижељу сам једино полицији морао да утолим. Долазили су сваки дан код мене или се телефоном распитивали о могућим новостима у вези са случајем Бодрожић Бакић. Били су то уљудни професионалци од којих су шефови захтјевали потпуно предавање оваквим случајевима. Мене нису превише оптерећивали, тражили су само оно што им припада. Многи медији су већ зграбили ову причу и попут хијене нису пуштали свој плен док не добију оно што желе. Тим прије је на полицији био још већи притисак. Да доведу случај у надлежност јавног тужилаштва, тамо гдје му и јесте мјесто.

Дознало се и у згради ВМА да је обдукција покојнице рађена код нас, па је знатижеља оних увијек радозналих додатно порасла. Новине на својим насловним странама већ следећег дана су кренуле са спекулисањем.

Наслови који су звучали провокативно и сензационално нису ни били заинтересовани за неки дубљи аспект и трагедију једне младости. Исти онај принцип из деведесетих када и није било толико жуте штампе као данас и када је једино било важно буђење оног најнижег и најпримитивнијег у људском бићу. Знајући врло добро оно што сам радио приликом сопствене обдукције, и све релевантне информације о околностима случаја са којима сам располагао, готово у трену сам презрио све натписе у дневној штампи. То на који су начин они чепркали и лешинарили по нечијој интими било је више него срамно. Није више био важан ни узрок ни поријекло смрти, битна је била интрига и бављење туђом несрећом. О тој вражјој склоности српског бића да се тјеши туђом невољом заборављајући сопствену срећу могли би се романи исписати. На то су и рачунали они који су умјесто духовности, сопственој нацији деценијама нудили паланачки трач. Интригама и сплеткама најлакше се сјеку главе изабраних, кад клевета постаје снажнија од истине.

Као што сам већ навео, тетоваже на тијелу покојне Иване Бодрожић Бакић, говориле су више од хиљаду ријечи. И ту су медији били немилосрдни, бавећи се њеном смрћу, у средишту нове драме ставили су љубавну причу. И притом били нарочито опрезни приликом писања како се не би превише замјерили медијском моћнику Жељку Митровићу. Он је и сам гостовао на једној од београдских телевизија говорећи о смрти „блиске пријатељице”. Наравно, већ ту је изречена гомила бесмислица почев од тога како је анестетик покојница користила због понављаних главобоља, па да су техничари са ВМА криви за њену смрт и до тога да се дотични нада у рад и залагање тужилаштва?! Кокаин и није спомињао. И све је тако лијепо увио и посложио у своју корист да је на послетку и споменуо да има чак и „малу” грижу савјести што ето на крају није испао херој спасилац. Напослетку, биће да је ова смрт добила ренесансну конотацију у којој је Јулија пострадала због несретне љубави а судбина се насмјешила ожењеном Ромеу. Но, ја се таквим инсинуацијама нећу бавити, већ оним што је у овом случају егзактно и недвосмислено.

Изашао сам са посла, прошло је око седам дана од обдукције када ме је позвао шеф.

-Радоване, ти вјероватно не знаш али ево сад сам се чуо са колегама из Новог Сада. Тамо је рађена реобдукција Иване Бодрожић. Као гром из ведра неба да ме је погодио.

-Какав је проблем у обдукцији коју сам ја радио, не разумијем? - једва сам изустио.

-Знаш Радоване, они су хтјели да то тамо обаве. Нашли су начин... - био је смирен као и увијек Ивица Милосављевић, пуковник војске Србије и начелник одељења судске медицине ВМА.

-Шта ће тиме добити, овдје је све јасно као дан! - настављао сам ја као и било који други човјек који се не мири са тиме кад анулирају његов рад.

-Пусти сад то Радоване, дођи сјутра ујутро у моју канцеларију па ћемо разговарати... - завршио је мој шеф.

Тог тренутка су почеле нестајати све моје недоумице и илузије које сам гајио о свом занимању и систему за који сам радио. Ни слутио нисам да ме изненађења тек чекају, и да се мојим заблудама полако и сигурно назире крај. Заблуде које нису само моје, које припадају још и милионима у Србији, а које се састоје од наивног вјеровања у институције нашег друштва.

Осим судских обдукција које се раде по налогу јавног тужилаштва постоје и клиничке обдукције које у највећем броју случајева раде патолози. Оне се раде за потребе здравствених установа у циљу детаљнијег упознавања постојећих дијагноза и патолошких процеса као и због утврђивања општег клиничког стања организма у тренутку смрти. У вези са овим другим обдукцијама код нас се често крши закон када здравствене установе злоупотребљавају незнање многих породица у погледу законских права на извођење саме клиничке обдукције. Слово закона је нажалост врло неодређено у погледу подјеле обдукција и правних импликација које из њих проистичу. Судскомедицинска обдукција је сила закона коју не можете заобићи и ескивирати, док би за клиничку обдукцију морала постојати сагласност родбине која после смрти покојника једина полаже право на његово тијело. У Закону о кривичном поступку многе суштинске ствари око обдукција вјероватно никада и неће бити прецизиране и јасно одређене, баш зато што ћемо упркос свим капиталним обећањима, бити и остати капија трећег свијета. Узалуд сам устајао безброј пута бранећи интересе обичних и малих људи, када није било начина да се изборите са утварама и демонима. На концу сваке борбе започете у име правде стајао је бездан. Савршено скројен за врага и његове слуге.

Чудесни бијели прах

Већ следећег дана у моју канцеларију су стигли и резултати токсиколошкохемијске анализе. Ја сам и даље у мислима био у незнаном кабинету јавног тужилаштва одакле је потекао папир којим се наређује реобдукција покојнице. У истражној фази, тек неколико дана након обдукције? У медијима су навели да је реобдукција урађена на инсистирање породице? Трагикомедија српског судства… У ишчекивању закључка обдукције, пророчки наслућујући садржај истог, породица захтјева од јавног тужиоца да се уради реобдукција?! То није чак ни лакрдија, већ озбиљно кршење закона и устава. Отприлике као кад би клијент усред једног парничног поступка, започео ту исту парницу код другог судије јер ће тамо добити оно што он жели. Шта су то они заправо знали са прве обдукције што нису могли да прихвате па да захтјевају нову обдукцију? Моје године и искуство или мој став можда? И одакле толико инсистирање на реобдукцији када Институт за патологију и судску медицину ВМА у то вријеме није још објавио ни једно једино слово о налазима обдукције.

Иванина мајка Нада која је сада нажалост покојна, неколико пута је изразила сумњу у обдукциони налаз са ВМА а да притом није износила ништа конкретно, нити одређено. Са таквим примједбама и таквим ставом бивша посланица је oстављала утисак особе са којом неко лако манипулише. Отворила је душу новинарима, и признала многе ствари из живота покојне ћерке. На ред је дошао и чудесни бијели прах. Неодољива планетарна потреба, омиљена на менију богатих и раскалашних. Знала је да га ћерка користи и још је навела како је Ивана после понављаних доза кокаина, када се мучила са несаницом користила и анестетик пропофол. Зато је Ивана често ангажовала медицинске техничаре који би тај анестетик на себи својствен начин набављали и исти јој давали интравенским путем. Уживаоци широм свијета спроводе ту занимљиву праксу да након јачих доза кокаина и каснијих проблема са несаницом узимају и користе анестетике попут пропофола. Иначе, сам пропофол се данас у дневној хирургији користи често баш због искуства пацијената. Интравенски седатив и хипнотик који лако уводи у сан, обично узрокује лијепе снове и доста ријетко даје постоперативне мучнине и повраћања. Зато је толико и популаран. И оно што се нико од свих тих силних новинара није усудио више мјесеци да напише као највећу истину, да је вријеме полураспада овог анестетика од тридесет до шездесет минута. Да појасним, када пацијентима који су тек напустили операциону салу покушају да потврде присуство овог анестетика у крви, најчешће се добија негативан резултат. То ће потврдити сваки клинички токсиколог. Како онда објаснити присуство пропофола у токсиколошкохемијској претраги приликом реобдукције? Нећу ни да нагађам. Мени је од самог почетка ових непојмљивих радњи било незамисливо да све ово прихватим. Пратио сам и редовно читао у новинским чланцима сагу о покојној Ивани и све чешће постављао себи једно питање: да ли је скоро свака јавна ујдурма оволико далеко од истине? Или можда пак ја превише очекујем од друштва у коме живим. Сјећам се, били смо млади и занијети идеалима као и многи други студенти. И у свој тој гомили битног и небитног, до данас није могла изблијеђети мисао једног старијег познаника:„ Aко мене будеш питао шта је држава, могу ти укратко рећи, то је организовани облик насиља према појединцу”! Нимало у духу Платона, али тек сада ми живот указује на неминовност ових ријечи.

Када сам прочитао резултате токсиколошкохемијске анализе, прво што сам осјетио било је олакшање. Иако на столу нисам имао таблицу токсиколошкохемијских стандарда, није ми било тешко да донесем брз закључак, по коме је заправо измјерена количина кокаина у Иванином тијелу била јако висока. И да је то био резултат који сам добио од националног центра за контролу тровања при ВМА, институције која је референтна да обавља најсложенија токсиколошкохемијска тестирања. То наглашавам у том смислу да нема ниједног разлога o постојању сумње у добијене вриједности. Осим трагова кокаина у крви и урину, пронађени су и трагови канабиноида који су као што многи знају распадни продукт марихуане, као и трагови четири врсте седатива. Ивана очигледно и није била у неком нарочитом расположењу пред саму смрт, када је већ лабораторија детектовала опсежан број хемијских агенса у њеном тијелу. Оно што је мени као обдуценту било најбитније јесте измјерена доза метаболисаног и неметаболисаног кокаина. Наиме, само 1-2% кокаина се не метаболише, а остатак има изразит и сложен метаболизам. Обе детектоване варијанте превазилазиле су такозване токсичне дозе и припадале леталним дозама односно дозама довољним да доведу до смртног исхода. Иако се данас кокаин врло често комбинује са алкохолом, овдје то није био случај. И код ријетких варијанти „изоловане” хроничне злоупотребе кокаина, не могу се избјећи негативни ефекти на људско здравље. А осим снажних психичких ефеката попут депресије и параноје, физички аспект прекомјерних доза је изразита кардиотоксичност. И баш те високе дозе доводе до срчаног застоја захваљујући поремећају срчаног ритма.

Како је могуће да двије лабораторије тестирајући идентичан узорак крви добију дијаметрално супротне резултате? Наравно, могуће је уколико се те лабораторије налазе у Србији. Могуће је доказати недоказиво у земљи чуда. Истину извргнути руглу а лаж прогласити једином стварношћу. У земљи у којој се на чудесан начин мијешају живот и смрт, истина и лаж. Креирање оваквог процеса у коме се обмањује јавност и исмијава правда неизоставно води и до наручене пресуде. Налик оном јефтином америчком трилеру када моћници из Латинске Америке приватизују државу и њене органе и користе је за своје дневне интересе. Па зар све ово не личи на најгори сценарио деведесетих, на кошмар просјечног грађанина ове ирационалне заједнице у коjoj силни и безочни чине и поступају како они хоће. Умјесто да што више тога заташкају и сакрију, кад већ чине зло око себе, напротив, они се без имало срама са својим вјерним слугама у новинарству и државним институцијама смију у лице комплетној јавности, креирајући и бранећи најгоре могуће петпарачке приче.

Када приликом обдукција широм свијета обдуценти добију овакве или сличне токсиколошкохемијске резултате, онда немају никаквих недоумица око формулисања закључка. Штавише, у развијеним крајевима свијета злоупотреба кокаина је много присутнија па стога и врло често имају случајеве у којима је кокаин директан или индиректан узрочник смртног исхода. Нажалост, од почетка овог „кафкијанског” процеса све оно што је егзактно измјерено и потврђено није ни најмањим дијелом било релевантно за људе из судства који су водили овај случај. Они су од почетка градили вавилонску кулу лажи и спремали омчу изабраном жртвеном јагњету...

Епилог судског процеса

Пишући ове странице као антитезу нечему што је сада легитимно и правоснажно, неколико пута сам постављао себи питање: колико далеко може појединац у раскринкавању оваквих и сличних ствари? Истина је да заправо и не може много, не само сада већ и у будућности. Мијењати свијет истином и добротом неће више моћи ни апостоли, а камоли смртни нараштаји. Човјек ће моћи једино самог себе да спасе кроз искупљење и покајање, али злом свијету неће бити лијека. И све оно што је досад кроз историју учињено, настало је из побуда оних који су били зли и несретни.Точак људске историје понајвише се окреће захваљујући њима. Они стварају ратове, идеологије, револуције и друштвена уређења. А сви они остали који не припадају њима дужни су да прихватају ковитлац њиховог дјелања. Лаж да се рађамо једнаки готово је истоветна оној лажи да држава припада грађанима. Безмало тридесет година сви смо ми заједно свједоци урушавања стубова и темеља овог друштва. И умјесто да постоји тежња највећег дијела становништва да се изгради правна држава, да здравство суштински збрине обољеле и омогући право на лијечење сиромашнима, и да се заустави ова срамна девалвација српског система образовања, из године у годину је све више поражавајући наш однос по питању наведених проблема. Погнуте главе одобравамо безбројне „докторате из Сигуенсе” које је још давно Сервантес исмијао, а који су идентични онима данашњим када се у Србији за шаку новчаница купују титуле доктора наука. Без трунке емпатије сазнајемо да тамо некакав сиромах чека по неколико мјесеци како би започео лијечење од најгоре болести. Уз ове странице, готово свакодневно пристижу докази о наказном судству које само од себе не може оздравити. За то су потребни људи, али нажалост недостатак истих је изгледа срж пропасти овог друштва. Мрачни господари нашег доба имају једну занимљиву сличност са оцем француског симболизма, Бодлером. По први пут у нашој политичкој историји имамо значајан уплив полусвијета не само у јавном животу и медијима већ и на високим државним функцијама. Иако Бодлеров полусвијет није толико духом ништаван и празан, колико је одбачен и реакционаран, и као такав слути будућу револуцију, овај наш данашњи сој „тек уздиглих људи” готово да не одмиче даље од апсолутног духовног ништавила. Њима је златно јеврејско теле једина вјера и знање, и како би довијека уживали у својим привилегијама, спремни су да протјерају све непослушне из ове ријалити државе. Онда ће моћи криво да суде, зло да чине и у својој гордости да чекају старост.

Још у обдукционој сали је било јасно да је несретна Ивана живљела у некој врсти паралелне стварности, опхрвана и изнурена последњим чином своје љубавне драме. У исто вријеме драма се одвијала и у многим сферама нашег друштва, са негативним ескалацијама нагомиланих проблема које су водиле или разрешењу или још дубљем пропадању. Нажалост Иванина драма је окончана смрћу, а драма која се у том периоду збивала у разним друштвеним институцијама и траје до дан данас, једино исходиште има у општој агонији. Битно је да владајуће елите својим циљним групама прикажу то као незадржив продор у прогрес и боље сјутра. Отуда и епилог овог жалосног судског процеса о коме су нас медији редовно извјештавали. Ако су и много тога извртали и манипулисали, на концу су извјестили како је медицицнски техничар Љ. Павловић са Војномедицинске академије осуђен на осам мјесеци затвора и једним дијелом новчано кажњен због недозвољеног пуштања у промет анестетика који је довео до смртног исхода покојнице. Тужно и жалосно. Одстрелити оне који су лаки за одстрел и притом их јавно осрамотити и означити кривцима. Уз свесрдну помоћ државног апарата, медија, бројних полтрона и пигмеја. Правда је задовољена, и сада вјероватно ни новине више неће интересовати могуће предузете и непредузете правне радње у овом случају. Упркос томе што радим у истој згради са дотичним медицинским техничарем, и свему овоме у чему смо обојица на неки начин били и актери, ми се до овог тренутка још увијек нисмо упознали. Напросто, тако се десило.

Завршна ријеч

Дуго сам размишљао хоћу ли уопште започети ову своју антитезу, и да ли ћу њоме ишта постићи. И теза и антитеза су данас у рукама оних који симболишу моћ. Њихова моћ је неизмјерна а зрно моје истине мало и сићушно. Али довољно да се данас то зрно засије, па да сјутра исклија у нешто добро и човјечно. Све оно што је учињено једино вријеме може просијати. Нико свој траг не може сакрити, он ће остати записан као отисак стопала који остаје у свјежем снијегу. Уски круг оних најближих ме је одвраћао од свега овога, али моје сазнање о искривљеној стварности је било сувише поразно за мене када сам се упркос свему одлучио за ову катарзичну исповјест и свој допринос истини. Ја сам једини који је имао апсолутни увид од почетка овог случаја и стрпљиво сам чекао да државни органи учине оно што је њихова дужност и обавеза. Након тога, одлучио сам се да изнесем све релевантне чињенице у вези са самом обдукцијом и предочим јавности оно што заиста јесте. О свему овоме што сам написао постоје и одговарајући материјални докази. Одшкринути врата српских судница у којима се одвијају овакви или слични процеси биће једна од полазишних тачака будућих неимара новог српског друштва.

У нашем друштву постоји један број оних које још од почетка овај водвиљ забрињава и опомиње. Они врло добро знају да је званична објава више од лажи. Нажалост, они су малобројни и њихова сумња неће далеко одјекнути. У доба прокламованих глупака и сервилних жбирова, бунтовницима се најчешће пријети лудачком кошуљом. Када глас малоумних у једном друштву добије на тежини и значају, то је обично знак да све треба почети испочетка. Онај трен када Неронова буктиња треба да заждије и изгори у пепео све лажи на којима је утврђено једно друштво. Као и у доба најсвирепијих тирјана људске историје, и у овом дубоко нехуманом друштву, они који тапшу и подилазе најприје се уздижу. Глас добронамјерне критике је непожељан јер ружи слику „идиличне и хармоничне стварности”. Када ова зла времена једног далеког дана постану прошлост, онда више неће бити ни ових авети нити утвара што су дуго бдиле над нама. И када се то на послетку деси, и из овог балканског казамата несретни сужњи пронађу капију слободе, то ће бити више од милости Божије а мање од људског дјелања. Јер у ово беспуће правде доспјели смо искључиво зато што досада ништа нисмо предузели. „Све што је потребно да би зло побиједило, јесте да добри људи не учине ништа.” А ја нисам ни добар ни зао, већ само један од оних који су подигли свој глас.

Нек је лака црна земља Ивани Бодрожић Бакић чија је смрт учинила да се одрекнем вражјих јатака нашег времена, ћутања и страха…

Мајор Радован Фуртула

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana