SPOMENIK PORODICI ZEC U ZAGREBU

A na koliko adresa je ovde trebalo uručiti sudskih poziva za masovnu grobnicu dece, žena, staraca u Batajnici, Albanki i Albanaca sa Kosova?

bene_geserit

Čekaj, neće da sude ubicama, ali dižu žrtvama spomenik.
Te ustaše su uvek iste ...
A šta bi sa onima što su pobili i proterali u Oluji, jel će i tu da dignu spomenik neki?

Filip Mladenović

Istine radi, valja i treba reći da su Oluji 1995. godine prethodile oluje 1991. godine, kada je iz Krajine i istočne Slavonije proterano 180 hiljada Hrvatica i Hrvata.

Takođe, istine radi treba se podsetiti i pokajanja jednog od lidera Krajine, Milana Babića.

Milan Babić, predratni kninski zubar, tokom 1991. i 1992. godine bio je predsednik vlade samoproglašene Srpske autonomne oblasti (SAO) Krajine, kasnije nazvanoj Republika Srpska Krajina (RSK). Babić je učestvovao u kampanji proterivanja nesrpskog stanovništva. Bio je svestan toga da se čine zločini kao što su zlostavljanje po zatvorima, deportacije, prisilno premeštanje i uništavanje imovine.... Takođe, znao je da se prilikom prisilnog premeštanja muče i ubijaju civili. Osuđen je pred Tribunalom u Hagu na 13 godina zatvora.
Ubio se u haškom zatvoru 2006. godine.

Na izricanju presude 2004. priznao je svoje zločine i javno zatražio oproštaj zbog nezamislive sramote koju je naneo sebi i narodu iz koga je poticao. Ovo je njegov pokajnički govor:

"Izlazim pred ovaj Tribunal sa dubokim osjećajem sramote i kajanja. Dozvolio sam sebi da učestvujem u progonu najgore vrste protiv ljudi samo zato što su oni bili Hrvati, a ne Srbi. Nevini ljudi su bili proganjani, nevini ljudi su nasilno istjerani iz svojih kuća i nevini ljudi su ubijani. Čak i nakon šta sam saznao šta se dogodilo ćutao sam o tome. Još gore, nastavio sam sa službom i kroz moje vlastite aktivnosti postajao lično odgovoran za nehumane postupke koji su pogodili nevine ljude.

Žaljenje koje osjećam zbog toga je bol sa kojom moram živjeti ostatak života. Ovi zločini i moje učešće u njima nikada ne mogu biti opravdani. Ostajem bez reči kada treba da izrazim dubinu moga kajanja za ono što sam učinio i za uticaj moga grijeha na druge. Mogu samo da se nadam da iznoseći istinu, priznanjem krivice i izražavanjem mog kajanja mogu poslužiti kao primer onima koji još pogrešno vjeruju da takva nečovječna postupanja mogu ikada biti opravdana. Samo istina može dati šansu srpskom narodu da se rastereti kolektivne sramote.

Samo priznanjem krivice ja mogu preuzeti odgovornost za sve pogrešno što sam uradio. Ja se nadam da svojim kajanjem mogu bar malo olakšati patnju onima koji su patili. Shvatio sam da nam neprijateljstva i podijeljenost nikada ne mogu poslužiti da bolje živimo. Shvatio sam da naša pripadnost istoj ljudskoj vrsti je značajnija od bilo koje razlike između nas. Shvatio sam da samo kroz naše međusobno razumijevanje i pomirenje možemo imati šansu da živimo kao ljudi u miru i tako obezbijedimo bolju budućnost za našu djecu i generacije koje dolaze.

Molio sam Boga da mi pomogne da se pokajem i zahvaljujem Bogu na mogućnosti koju mi je pružio da izrazim svoje kajanje. Molim moju braću Hrvate da oproste svojoj braći Srbima. Preklinjem moj srpski narod da ostavi prošlost iza sebe i okrene se budućnosti gdje će dobro, suosjećanje i pravda na neki način olakšati rezultate zla u kome sam i sam učestvovao. I na kraju, bezrezervno stavljam sebe na raspolaganje ovom Tribunalu i međunarodnom pravu. Hvala."


P.S.
Inače, kada se podvuče crta, od 1991, kada je Hrvatska postala nezavisna, HDZ režim je tokom protekle 32 godine proterao iz lijepe naše više Hrvatica i Hrvata nego Srpkinja i Srba.

Prema rezultatima popisa iz 2021. godine, Hrvatska više nema 4,3, već 3,9 miliona stanovnika.

"Usporedimo li podatke sa konačnim rezultatima popisa iz 2011, vidimo da se broj stanovnika smanjio za 9,25 posto, odnosno za 396. 360 stanovnika", izvijestila je ravnateljica Državnog zavoda za statistiku Lidija Brković.

To je veći pad broja stanovnika nego u razdoblju između popisa 1991. i 2001, koji pokriva i ratne devedesete godine, kada se broj stanovnika Hrvatske smanjio za sedam posto, odnosno za 346.805 ljudi."

Filip Mladenović

promoter

Filip Mladenović

Istine radi, valja i treba reći da su Oluji 1995. godine prethodile oluje 1991. godine, kada je iz Krajine i istočne Slavonije proterano 180 hiljada Hrvatica i Hrvata.

Takođe, istine radi treba se podsetiti i pokajanja jednog od lidera Krajine, Milana Babića.

Milan Babić, predratni kninski zubar, tokom 1991. i 1992. godine bio je predsednik vlade samoproglašene Srpske autonomne oblasti (SAO) Krajine, kasnije nazvanoj Republika Srpska Krajina (RSK). Babić je učestvovao u kampanji proterivanja nesrpskog stanovništva. Bio je svestan toga da se čine zločini kao što su zlostavljanje po zatvorima, deportacije, prisilno premeštanje i uništavanje imovine.... Takođe, znao je da se prilikom prisilnog premeštanja muče i ubijaju civili. Osuđen je pred Tribunalom u Hagu na 13 godina zatvora.
Ubio se u haškom zatvoru 2006. godine.

Na izricanju presude 2004. priznao je svoje zločine i javno zatražio oproštaj zbog nezamislive sramote koju je naneo sebi i narodu iz koga je poticao. Ovo je njegov pokajnički govor:

"Izlazim pred ovaj Tribunal sa dubokim osjećajem sramote i kajanja. Dozvolio sam sebi da učestvujem u progonu najgore vrste protiv ljudi samo zato što su oni bili Hrvati, a ne Srbi. Nevini ljudi su bili proganjani, nevini ljudi su nasilno istjerani iz svojih kuća i nevini ljudi su ubijani. Čak i nakon šta sam saznao šta se dogodilo ćutao sam o tome. Još gore, nastavio sam sa službom i kroz moje vlastite aktivnosti postajao lično odgovoran za nehumane postupke koji su pogodili nevine ljude.

Žaljenje koje osjećam zbog toga je bol sa kojom moram živjeti ostatak života. Ovi zločini i moje učešće u njima nikada ne mogu biti opravdani. Ostajem bez reči kada treba da izrazim dubinu moga kajanja za ono što sam učinio i za uticaj moga grijeha na druge. Mogu samo da se nadam da iznoseći istinu, priznanjem krivice i izražavanjem mog kajanja mogu poslužiti kao primer onima koji još pogrešno vjeruju da takva nečovječna postupanja mogu ikada biti opravdana. Samo istina može dati šansu srpskom narodu da se rastereti kolektivne sramote.

Samo priznanjem krivice ja mogu preuzeti odgovornost za sve pogrešno što sam uradio. Ja se nadam da svojim kajanjem mogu bar malo olakšati patnju onima koji su patili. Shvatio sam da nam neprijateljstva i podijeljenost nikada ne mogu poslužiti da bolje živimo. Shvatio sam da naša pripadnost istoj ljudskoj vrsti je značajnija od bilo koje razlike između nas. Shvatio sam da samo kroz naše međusobno razumijevanje i pomirenje možemo imati šansu da živimo kao ljudi u miru i tako obezbijedimo bolju budućnost za našu djecu i generacije koje dolaze.

Molio sam Boga da mi pomogne da se pokajem i zahvaljujem Bogu na mogućnosti koju mi je pružio da izrazim svoje kajanje. Molim moju braću Hrvate da oproste svojoj braći Srbima. Preklinjem moj srpski narod da ostavi prošlost iza sebe i okrene se budućnosti gdje će dobro, suosjećanje i pravda na neki način olakšati rezultate zla u kome sam i sam učestvovao. I na kraju, bezrezervno stavljam sebe na raspolaganje ovom Tribunalu i međunarodnom pravu. Hvala."


P.S.
Inače, kada se podvuče crta, od 1991, kada je Hrvatska postala nezavisna, HDZ režim je tokom protekle 32 godine proterao iz lijepe naše više Hrvatica i Hrvata nego Srpkinja i Srba.

Prema rezultatima popisa iz 2021. godine, Hrvatska više nema 4,3, već 3,9 miliona stanovnika.

"Usporedimo li podatke sa konačnim rezultatima popisa iz 2011, vidimo da se broj stanovnika smanjio za 9,25 posto, odnosno za 396. 360 stanovnika", izvijestila je ravnateljica Državnog zavoda za statistiku Lidija Brković.

To je veći pad broja stanovnika nego u razdoblju između popisa 1991. i 2001, koji pokriva i ratne devedesete godine, kada se broj stanovnika Hrvatske smanjio za sedam posto, odnosno za 346.805 ljudi."

Kakvo kurčevo pokajanje Milana Babića?
Njuška koja je pokušala da bude 'zaštićeni svedok'.
Jebeš to pokajanje.
A ništa ne kažeš na povampirenje ustaške ideologije i otvoreno propagiranje 'Srba na vrbe' i rušenje Jugoslavije.
Jebote, Hrvati nemaju potrebe da dodatno izmišljaju, samo se pozovu na iskaze Srba budala - eto, i Srbi to kažu.
Ja mislim da ti, i tebi slični, čak i niste njihovi plaćenici - nego samo najobičnije budale.
Istina, mislim da bi vi za jednu kafu na Stradunu prodali i svoje najrođenije, a kamoli Srbiju.
Za koju vas boli kurac.

Srbe u Hrvatskoj izdali su Zloba i Šešelj.

Kada je Milan Martić 4. 8. 1995. pozvao Zlobu i upitao ga šta da radi, Zloba mu je odgovorio: "Ubi se!"

Filip Mladenović

Istine radi, valja i treba reći da su Oluji 1995. godine prethodile oluje 1991. godine, kada je iz Krajine i istočne Slavonije proterano 180 hiljada Hrvatica i Hrvata.

Takođe, istine radi treba se podsetiti i pokajanja jednog od lidera Krajine, Milana Babića.

Milan Babić, predratni kninski zubar, tokom 1991. i 1992. godine bio je predsednik vlade samoproglašene Srpske autonomne oblasti (SAO) Krajine, kasnije nazvanoj Republika Srpska Krajina (RSK). Babić je učestvovao u kampanji proterivanja nesrpskog stanovništva. Bio je svestan toga da se čine zločini kao što su zlostavljanje po zatvorima, deportacije, prisilno premeštanje i uništavanje imovine.... Takođe, znao je da se prilikom prisilnog premeštanja muče i ubijaju civili. Osuđen je pred Tribunalom u Hagu na 13 godina zatvora.
Ubio se u haškom zatvoru 2006. godine.

Na izricanju presude 2004. priznao je svoje zločine i javno zatražio oproštaj zbog nezamislive sramote koju je naneo sebi i narodu iz koga je poticao. Ovo je njegov pokajnički govor:

"Izlazim pred ovaj Tribunal sa dubokim osjećajem sramote i kajanja. Dozvolio sam sebi da učestvujem u progonu najgore vrste protiv ljudi samo zato što su oni bili Hrvati, a ne Srbi. Nevini ljudi su bili proganjani, nevini ljudi su nasilno istjerani iz svojih kuća i nevini ljudi su ubijani. Čak i nakon šta sam saznao šta se dogodilo ćutao sam o tome. Još gore, nastavio sam sa službom i kroz moje vlastite aktivnosti postajao lično odgovoran za nehumane postupke koji su pogodili nevine ljude.

Žaljenje koje osjećam zbog toga je bol sa kojom moram živjeti ostatak života. Ovi zločini i moje učešće u njima nikada ne mogu biti opravdani. Ostajem bez reči kada treba da izrazim dubinu moga kajanja za ono što sam učinio i za uticaj moga grijeha na druge. Mogu samo da se nadam da iznoseći istinu, priznanjem krivice i izražavanjem mog kajanja mogu poslužiti kao primer onima koji još pogrešno vjeruju da takva nečovječna postupanja mogu ikada biti opravdana. Samo istina može dati šansu srpskom narodu da se rastereti kolektivne sramote.

Samo priznanjem krivice ja mogu preuzeti odgovornost za sve pogrešno što sam uradio. Ja se nadam da svojim kajanjem mogu bar malo olakšati patnju onima koji su patili. Shvatio sam da nam neprijateljstva i podijeljenost nikada ne mogu poslužiti da bolje živimo. Shvatio sam da naša pripadnost istoj ljudskoj vrsti je značajnija od bilo koje razlike između nas. Shvatio sam da samo kroz naše međusobno razumijevanje i pomirenje možemo imati šansu da živimo kao ljudi u miru i tako obezbijedimo bolju budućnost za našu djecu i generacije koje dolaze.

Molio sam Boga da mi pomogne da se pokajem i zahvaljujem Bogu na mogućnosti koju mi je pružio da izrazim svoje kajanje. Molim moju braću Hrvate da oproste svojoj braći Srbima. Preklinjem moj srpski narod da ostavi prošlost iza sebe i okrene se budućnosti gdje će dobro, suosjećanje i pravda na neki način olakšati rezultate zla u kome sam i sam učestvovao. I na kraju, bezrezervno stavljam sebe na raspolaganje ovom Tribunalu i međunarodnom pravu. Hvala."


P.S.
Inače, kada se podvuče crta, od 1991, kada je Hrvatska postala nezavisna, HDZ režim je tokom protekle 32 godine proterao iz lijepe naše više Hrvatica i Hrvata nego Srpkinja i Srba.

Prema rezultatima popisa iz 2021. godine, Hrvatska više nema 4,3, već 3,9 miliona stanovnika.

"Usporedimo li podatke sa konačnim rezultatima popisa iz 2011, vidimo da se broj stanovnika smanjio za 9,25 posto, odnosno za 396. 360 stanovnika", izvijestila je ravnateljica Državnog zavoda za statistiku Lidija Brković.

To je veći pad broja stanovnika nego u razdoblju između popisa 1991. i 2001, koji pokriva i ratne devedesete godine, kada se broj stanovnika Hrvatske smanjio za sedam posto, odnosno za 346.805 ljudi."

vcucko

Filip Mladenović

Istine radi, valja i treba reći da su Oluji 1995. godine prethodile oluje 1991. godine, kada je iz Krajine i istočne Slavonije proterano 180 hiljada Hrvatica i Hrvata.

Takođe, istine radi treba se podsetiti i pokajanja jednog od lidera Krajine, Milana Babića.

Milan Babić, predratni kninski zubar, tokom 1991. i 1992. godine bio je predsednik vlade samoproglašene Srpske autonomne oblasti (SAO) Krajine, kasnije nazvanoj Republika Srpska Krajina (RSK). Babić je učestvovao u kampanji proterivanja nesrpskog stanovništva. Bio je svestan toga da se čine zločini kao što su zlostavljanje po zatvorima, deportacije, prisilno premeštanje i uništavanje imovine.... Takođe, znao je da se prilikom prisilnog premeštanja muče i ubijaju civili. Osuđen je pred Tribunalom u Hagu na 13 godina zatvora.
Ubio se u haškom zatvoru 2006. godine.

Na izricanju presude 2004. priznao je svoje zločine i javno zatražio oproštaj zbog nezamislive sramote koju je naneo sebi i narodu iz koga je poticao. Ovo je njegov pokajnički govor:

"Izlazim pred ovaj Tribunal sa dubokim osjećajem sramote i kajanja. Dozvolio sam sebi da učestvujem u progonu najgore vrste protiv ljudi samo zato što su oni bili Hrvati, a ne Srbi. Nevini ljudi su bili proganjani, nevini ljudi su nasilno istjerani iz svojih kuća i nevini ljudi su ubijani. Čak i nakon šta sam saznao šta se dogodilo ćutao sam o tome. Još gore, nastavio sam sa službom i kroz moje vlastite aktivnosti postajao lično odgovoran za nehumane postupke koji su pogodili nevine ljude.

Žaljenje koje osjećam zbog toga je bol sa kojom moram živjeti ostatak života. Ovi zločini i moje učešće u njima nikada ne mogu biti opravdani. Ostajem bez reči kada treba da izrazim dubinu moga kajanja za ono što sam učinio i za uticaj moga grijeha na druge. Mogu samo da se nadam da iznoseći istinu, priznanjem krivice i izražavanjem mog kajanja mogu poslužiti kao primer onima koji još pogrešno vjeruju da takva nečovječna postupanja mogu ikada biti opravdana. Samo istina može dati šansu srpskom narodu da se rastereti kolektivne sramote.

Samo priznanjem krivice ja mogu preuzeti odgovornost za sve pogrešno što sam uradio. Ja se nadam da svojim kajanjem mogu bar malo olakšati patnju onima koji su patili. Shvatio sam da nam neprijateljstva i podijeljenost nikada ne mogu poslužiti da bolje živimo. Shvatio sam da naša pripadnost istoj ljudskoj vrsti je značajnija od bilo koje razlike između nas. Shvatio sam da samo kroz naše međusobno razumijevanje i pomirenje možemo imati šansu da živimo kao ljudi u miru i tako obezbijedimo bolju budućnost za našu djecu i generacije koje dolaze.

Molio sam Boga da mi pomogne da se pokajem i zahvaljujem Bogu na mogućnosti koju mi je pružio da izrazim svoje kajanje. Molim moju braću Hrvate da oproste svojoj braći Srbima. Preklinjem moj srpski narod da ostavi prošlost iza sebe i okrene se budućnosti gdje će dobro, suosjećanje i pravda na neki način olakšati rezultate zla u kome sam i sam učestvovao. I na kraju, bezrezervno stavljam sebe na raspolaganje ovom Tribunalu i međunarodnom pravu. Hvala."


P.S.
Inače, kada se podvuče crta, od 1991, kada je Hrvatska postala nezavisna, HDZ režim je tokom protekle 32 godine proterao iz lijepe naše više Hrvatica i Hrvata nego Srpkinja i Srba.

Prema rezultatima popisa iz 2021. godine, Hrvatska više nema 4,3, već 3,9 miliona stanovnika.

"Usporedimo li podatke sa konačnim rezultatima popisa iz 2011, vidimo da se broj stanovnika smanjio za 9,25 posto, odnosno za 396. 360 stanovnika", izvijestila je ravnateljica Državnog zavoda za statistiku Lidija Brković.

To je veći pad broja stanovnika nego u razdoblju između popisa 1991. i 2001, koji pokriva i ratne devedesete godine, kada se broj stanovnika Hrvatske smanjio za sedam posto, odnosno za 346.805 ljudi."

Ova tirada je preprljava, pregnusna čak i za tebe. Kakve to kurčeve veze ima sa ubistvom male Aleksandre Zec? Imala je 12 godina, a ubijena je pre nego se desilo išta od ovoga o čemu mantraš.

Nijedan ustaša ne bi ovako nešto napisao. Oni žustriji bi se hvalili, oni umereniji zataškavali. Ali nijedan ne bi ovako. Drugosrbijanština, dno ljudske vrste.

starom Sajmištu u Beogradu

dostojanstven spomenik

da na spomeniku na starom Sajmištu piše

I da na spomeniku na starom Sajmištu piše da su policajci kvislinškog Nedićevog režima organizovali i sproveli masovna hapšenja gradjanki i gradjana Beograda, Jevrejki i Jevreja, i njihov transport do logora na starom Sajmištu.

njihovih malenih leševa

Očekujem da.....

ПРОИСТОЧНИ И ПРОЗАПАДНИ

(Да ли је лепши излазак
или залазак Сунца?)

Хиљаду година стојимо на раскрсници двају путева:
један води на Исток, други на запад. векови прола-
зе, а ми смо и дан-данас неодлучни – којим путем
да пођемо; час нам се чини да нам ваља кренути пут
Истока, тамо где нам је прапостојбина – сећање, душа
и сва „прошлост“, па пођемо у сеобу мимоилазећи
се са људима који оданде беже, причајући страхоте
о глади, беди и логорима, те се са пола пута врати-
мо, безвољни, уморни и разочарани, да би се након
неколико година предаха запутили пут запада, где нас
само разум води – „путовање из главе, без душе“, где
„математика“ каже да нам је то географска – прагма-
тична „будућност“; и газимо царску калдрму на том
друму, свађајући се, ударајући се и, кришом, из потаје,
убијајући се због погрешне, „издајничке одлуке“, да
би се, поново, вратили до раскрснице, где се по стоти
пут сабирамо, миримо, пребројавамо, видамо ране
крпимо ’аљине и поправљамо обућу за ново путовање,
с пролећа, чим сунце гране.
С времена на време прође неки народ покрај нас,
гледајући нас прашњаве, уморне и бесне. И ако се
неко, случајно, усуди да нас упита шта ту радимо, шта
чекамо, зашто се не померамо, добије мотку по леђи-
ма, камен у главу или успомену од оружја, које већина
има „злу не требало“, све уз псовке које никад нико
није чуо – од по неколико табака, изговорене у једној
реченици, из фалсета. шта се кога (бре!) тиче шта ми
радимо, зашто стојимо и чекамо? нека свако гледа
своја посла! Мало је нама наших брига! Питамо ли ми
њих зашто скитају?
на раскрсници, из века у век, из године у годину,
све нас је мање и мање, а гробна обележја око раскр-
снице досежу у недоглед, до планинских врхова на
хоризонту, тамо где су нам некад, давно, била насеља
– куће, окућнице, воћњаци и авлије препуне живине
и деце.
Подељени смо, ваљда, од памтивека, по свим
малим, и великим, животним питањима; педесет
посто је за пут на Исток, педесет посто је за пут на
запад. По „западњацима“, пут на Исток је „повратак
у прошлост, у зиму, у пределе где се смркава у подне,
где људи ору, а коњи лете“, а по „источњацима“, пут
на запад је „ход на коленима према онима који нас
презиру, који нас прихватају само као ’обојене’“, где
ћемо – ако (икад) стигнемо, изгубити име, и презиме,
и све оно што један народ чини народом; мораћемо
да се одрекнемо – како страни господари очекују –
простачког, племенског језика, изазивачког погледа
и инаџијског хода, све док од силног повијања не сас-
тавимо браду са коленима, до потпуне „асимилације“,
промене имена, говора, порекла, и пола, ако треба. И
бићемо добри само такви – никакви.
„англофили“ оптужују „русофиле“ за „губерни-
зацију земље, за повратак у доба кочија, кнезова,
кметова, бурлака, Потемкинових села, гулага“…,
понављајући да су нас „браћа увек помагала кад су
нешто трговала са западом, нудећи нас као ’кусур’,
после вотке“. успут, примера ради, помињу белешке –
писаније несрећног вука Караџића, који кука, и плаче,
након повратка из русије (где га је Карађорђе послао
да моли за „барут и топове“, јер је био намеран поно-
во дизати устанак против Турака): „а руси су нам
дали џебане за једну мало бољу свадбу“… Противници
„повратка у завичај“ додају још и „чињеницу“ да смо
само „комунизам добили на време, кад су обећали“.
„русофили“ слушају оптужбе „плаћеника“, климају
главом и пуше – немају намеру да се ослободе „ста-
рих, лоших навика“, и кроз облак дима подсећају –
набрајају злочине који су нам учињени само у XX веку
од тог „западног, цивилизованог света“: „бомбардова-
ли су нас и убијали од 1914. до 1918. па од 1941. до 1944.
па 1999, у време кад нико (глобално) није ратовао,
па сад – 2008, покушавају да легализују криминално
отимање Косова и Метохије, са већ пруженим канџама
према републици Српској и војводини… ’оћете ли да
запалите један дуван, браћо демократе? нећете. дуван
је отров? а није отров оно што пушите (на) западу?“
И тако, иста прича, иста свађа, данас, сутра,
јуче, годинама, вековима, са оптужбама „тачним
и аргументованим“, које, изузев немира, сукоба, и
мржње, не доносе ништа ново, боље, и паметније.
зато, ваљда, није ни чудо што је једна баба, слушајући
и гледајући „унуке“ како се на раскрсници свађају и до
(само)уништења вређају, рекла, тихо, за себе, али да је
још понеко чује: „Ко нас је клео није дангубио.“

Filip Mladenović

Očekujem da se i za 75 dece sa KiM uzrasta Aleksandre Zec podigne spomenik!