Више није могао да се сети око чега су се последњи пут посвађали. Све чешће му се то догађало - брзо би заборављао узрок сваки пут све жешћих свађа, а то га је ужасно нервирало. Зар је могуће да смо достигли толики степен хиперинфлације наших сукоба да их и не узимамо за озбиљно, питао се. Хм, сетио се инфлације динара крајем деведест треће године и одједном му постаде смешно што је поистоветио новчанице, са сваки пут више нула, и жестоке размене речи на граници физичког насиља. Са друге стране Дејану је било тужно што се онаква љубав и у исто време дугогодишња сирова страст претворила у борбу на живот и смрт коју и деца већ желе да прекину, по било какву цену
Снежана се, пак, онако женски ингениозно, сећала сваког разлога због кога га је мрзела. Само је осећала да га је можда некада волела: онако високог и талентованог кошаркаша кога су сањале све њене другарице, а кога је она са пар манипулација освојила на један јебозовни поглед, на покислу белу мајицу и невероватне сисе за које је била сигурна да ће јој некада бити главни адут.
Дејан:
-Не могу више да се борим са њом, као да је неки мушкарац, стално се кољемо око тога ко ће да има доминацију над кућом и припадајућем становништву. Ја сам мушкарац, бели хетеросексуални, веран мушкарац који зарађује за обоје и који напокон жели да буде уважен и поштован. Јесте, били смо млади и заљубљени. Упознали смо се на свадби код ортака и иако су нам рекли да се хороскопси не слажемо, ми смо доказали да то нема везе и имали смо љубав као нико.
Снежана:
Упознали смо се се у граду али он је био толико нашмркан да и данас тврди да смо се први пут видели на свадби код моје другарице и неког његовог навијача, шатро другара, кад је јео чаше и мени је то било више него примитивно. Одмах сам помислила да нећемо да се слажемо јер је он рак а ја ован, али ме је убедио да то нема везе. Да, морам да признам да ме је одучио већ после неколико минута иза шатора, на стогу сена док је на небу блистао калеидоскоп...
Дејан:
Брате, одувек сам знао реченицу мог покојног најбољег другара да је ,,најбоље жену што чешће ударати по расечотини и понекад по лобањи'', али стварно сам желео да будем култивисан са мојом женицом. Рекао сам себи - Дејане ово ти је прилика да се искупиш за све оне курвештије које си пампрчио без икакве савести и свести. И куртона. Ово је Краљица. Она је Афродита.
Снежана:
Колега, он је врло брзо постао неподношљив. На страну то што није уважавао моју академску титулу ни то што сам мајка његовог детета, почео је да пије и да се коцка. Почео је да мирише на неке женске парфеме које сам , хтела - не хтела, почела да осећам при прању веша.
Дејан:
Докторе, ја се извињавам, Ви сте колеге а колеге не удрају једни на друге. Шта бисте Ви рекли да Вам супруга и мајка вашег детета каже да иде на семинар на Златибор? Да знате да је тамо јебодром без окова и граница?
Снежана:
Проблем је у томе што је он оптерећен србијанским митом да лекарка мора да се кресне ако оде на семинар на Златибор. Или у Бразил Да ли сам му ја забранила да буде лекар? Или економиста кога фирма шаље на српски Давос?
Не, он је тумачио да је део његовог шарма да буде губитник. Магационер! Нје ми сметало што је мање образован и што зарађује мање од мене. Бог ми је сведок.Он не жели да схвати да може да буде идеалан супруг и отац деце ако опере судове и сачека своју жену ,,избријан'', свуда. Али прорадили су му комплекси. Постао је љубоморан на мој посао и све што иде уз њега.
Дејан:
Као прво, сад сам власник две пумпе и три зграде које сам крваво зарадио. Госпођа вози Рено Кадјар 1.5 дизел и има све по реду од соларијума до јапанских куглица. То не може од плате лекара опште праксе у селу. Него, с опроштењем, после тих семинара није се више ... знате... узбуђивала. Шта год да сам радио - пипкао, лизао , стискао, љубио уво...знам шта треба, није се ложила. Само је плакала. Од кад је ово треће родила, докторе, стално цмиздри и љуби га. То она љуби оног њеног што га још воли, коме је родила жгепче а он је одлепршао и мени оставио да га подижем. Једном сам је, пијану, испровоцирао да ми каже - то треће није моје! Докторе, шта мислиш како сам се осећао? Све сам јој опростио али она не може да га избаци из главе.
Снежана:
Да, није његово. А шта је требало? Није ме пипнуо пет година после погибије нашег сина. Петнаест година је имао, поче да плаче. ,,Он је крив. Он га је терао да вози мотор по насељу. Да научи!'' После сам почела да пијем, понекад, да бих могла да га поднесем у кући. Ј есте, нисам могла да легнем са тобом ни дукат да ми даш. А зна он добро зашто, педерчина, нисам више могла, пичка ли ти материна, ухватила сам га, докторе, у кревету са оним што нам је мењао прозоре.
Дејан:
Није то, то је бисек...
Снежана:
Ма јебем ли ти матер гузичарску што ми ми ниси рекао да си то пре свадбе?
Дејан:
Толко се угојила после другог порођаја да више нисам могао да јој пронађем...као да је слонче носила а не ћерку.
Снежана:
Марш кретену, извините, то сам му учинила не би ли био мало бољи. Сад се кајем што сам ишла против својих осећања. Стално се позива на то јадно дете као на неку моју љубав према њему. Не могу да му објасним да сам се променила и да се сви мењамо.
Дејан:
Да, променила си се од прасенцета у крмач...
Снежана:
Је л' видите какав је мизогин и ништак. Због њега сам упропастила свој живот и каријеру. Могла сам са својом дипломом, знањем и лепотом да будем министарка а не да ме магационер израбљује. Опростите колега морам до тоалета, имам поремећај детрузора бешике.
Дејан је знао да његова жена обожава да пред неким стручним покаже колико је образована и да га на тај начин понизи, њега који је прекинуо студије да би њој и покојном сину обезбедио нормалан живот. И да би она завршила медицину. Остао је сам са психијатром.
- Докторре, често се трештен пијан враћам кући, одзвања ми и не могу да се ослободим оног ,,удри жену што чешће по расечотини и понекад по лобањи.'' Скинем се, легнем, прилепим јој се на леђа, утнем га од позади.
Некад је пробудим, некад је не пробудим, намигну