Mic po mic, od bureka koji nam je ponudio Mikele (na njegovom blogu)  stigosmo i do čvaraka, koji, kao što se zna, više ne mogu da se nađu a da valjaju. Zato zaključim da čvarci zaslužuju poseban blog, nije to nešto nebitno u našem životu pa da uh preskočimo ili samo usput pomenemo?

  U mesarama takvih čvaraka da valjaju odavno više nema. Ni svega drugog što pamtimo da je bilo ukusno i mirisno. Sve se to pokvarilo, ni mesari više nisu šta su bili, a tako ni čvarci, osim ako nisu topljeni u velikim tučanim bakračima, u masovnom  svinjokolju koji bi tako negde krajem ovog meseca padao,  za Dan Republike, da su nam "ona vremena" i Republika.  

Ali nisu.

 Ne mogu ni da se setim vremena kada mi taj mali zavidljivac nije sedeo na ramenu i šaputao  na uvo, pokušavajući da me spreči da kupim nešto lepo, nekad i potrebno...a za nepotrebno i da ne pričam. Bio je vrlo uporan, iznosio argumente koje bih teško i sada mogla pobiti - i ja sam popuštala. Kažu da pametniji popušta?

Ako bih stala pred izlogom sa prekrasnim cipelicama eto njega sa "mišljenjem" koje mu niko nije tražio.

"Šta će to tebi? Imaš gotovo nove, gotovo iste takve cipele od pretprošle godine i ti bi da se razbacuješ? A troje pari  patika

 Već duže vreme u sebi ne mogu da nađem onu radost koja se zove "od srca" pa da kažem kako mi je "srce puno". Ono što bi ga moglo napuniti nikada nije bilo veliko i nedostižno, punila sam ga malim stvarima koje mi znače. Svaki put kada mi je teško mogla sam da posegnem tamo negde gde mi je "duša" pa da zahvatim malo snage da guram dalje. Ne mogu da se setim od kada je to mesto presušilo, presahlo? 

  Znam da sam donekle i sama kriva. Svaki put kada vidim ili čujem nešto što mi je nepodnošljivo teško prebacivala sam se na "nečujno" i "nevidljivo",  bez moje volje,

 Neka rastu i treba da rastu !!!

 Bilo je dovoljno i ono malo snega što je palo, da se čitava bulumenta dečurlije sjuri u park, odasvud, naoružana sankama, debelim rukavicama i šalovima, i da se poput vojnika koji osvajaju neku visoku kotu, dok za sobom vuku sanke, klizaju, padaju, četvoronoške bauljaju...ali ipak stižu i osvajaju VRH pokriven snegom, tankim ko sirotinjski lebac,  visine nekih metar ili dva od zemlje ...izem ti ravnicu. .

 Ni zime nisu kao što su nekada bile.

 Samo deca su ista, u svim vremenima.

 Pre njih, taj isti vrh, osvajala

  Na šta ćete vi da potrošite vaših 2000 dinara ako ih dobijete u oktobru i decembru?

 Hajde, ne budite tako šokirani, razmislite? Znam da je to veeelika para..dišite duboko...hoćete li čašu vode i limun? Nemam limuna može voda česmovača?

 Još je teže onim veselnicima koji će dobiti po 5000 dinara, zaposlenim u javnom sektoru.

 Ima još lepša vest:

 Neće svi dobiti taj bonus, to me posebno obradovalo, neće ga dobiti Dinkić i Krkobabić !

 Nisam ja zlobna da im ne želim da dobiju, daleko bilo,nego mislim da je za svaku pohvalu

  Još onomad kada nas je februarski sneg zatrpavao, preseče me nešto iz čista mira preko leđa, onako stravično.

  Sve nadajući se da će proći samo od sebe odvalim beli dan do poden u krevetu. Onda se setim supice pa hajd polako do kuhinje....a tamooo!!!!

  Kroz sve prozore (bez zavesa) blješti onaj sneg oči izbija, ne mogu da se pravim da ga ne vidim. Zavirim na ulicu, svi trotoari uredno očišćeni, samo kod mene narod gazi sneg do kolena. Ne gine mi lopata puta 20 metara dužine puta 2 metra širine trotoara...nema šanse sa ovim leđima.

 Sažalim

    Ne, nije to zbog onog izgladnelog kuceta na autobuskoj stanici u Beogradu.

   Htela sam to da kazem taksisti u cijem sam taksiju preplakala sat vremena od Beograda do kuce,pre petnaestak dana, ali on je vec otisao... I nisam bas plakala nego onako, suze krenu pa stignu do grla, onda ih ja guram nadole...one se penju...ja ih guram pa me nekada prevare....onda se pravim da gledam kroz prozor u mrak i polja ravnice. 

 Vozio me je od Beograda do kuce, medjugradski taksi prevoz, brzi, udobniji i jeftiniji od autobuskog, a nema ni one famozne "stanicne usluge"

    Ustanem jutros rano, bolje sama  nego da me budi dostavna sluzba DHL, sramota bi bilo.

    Izbacim kuce iz kuce , neka probudi i komsiluk, kako da primim tako brzu posiljku a da to niko nije video? Pozovem i komsinicu na kafu, nije to mala stvar, preko sveta za 24 sata, bar tako kazu. Odmah joj demonstriram "pracenje posiljke" i lepo se vidi kada je preuzeta, gde je sve bila, u minut vreme zabelezeno  (sigurno im je svaki minut vazan),u  Beograd stigla za 3h i 30' od trenutka predaje. Tu me blago uhvati panika , ma oni mogu svaki cas da banu na vrata , jest da je rano ali

  Dole u sahtu bilo je zagusljivo i vlazno. Mirisalo je na krpe i kartone pokupljene iz kontejnera, na pacove i kanalizaciju...ali bilo je za nijansu toplije nego napolju gde je kosava vitlala liscem i udarala ledenim dahom. Na drhtavom plamenu svece jedva se nazirao bledi lik devojcice koja je lezala na krpama u uglu, ulepljene kose, i tiho jecala povremeno.

  - Mozda joj treba lekar? - zabrinuto ce Milos, Mirin brat, mrsav dvanaestogodisnjak. Njegove krupne oci uplaseno su sarale polumrakom, od Mire na lezaju do Vlade koji je cucao u suprotnom uglu malog podzemnog skrovista.

  -

    Vest koja je objavljena u nekim medijima, u nekima nije, nije dovoljno vazna.

    U svom krevetu nadjena je mrtva devojcica, imala je samo petnaest godina. U domu za nezbrinutu decu, u svom krevetu koji je dobila n privremeno koriscenje, dok ne izadje iz doma, umrla je tiho, da nikoga ne uznemiri, samo je nestala nadajuci se bas tome, da se niko nece previse uzbuditi sto je nema. Samo je zaspala. Nece se probuditi. Sve sto je veliki svet imao za nju ona  nikada nece videti.

    U dugom lancu Odraslih ljudi koji su morali da joj pruze ruku da ne potone