Било је тридесет минута након поноћи кад сам скинуо слушалице и одложио телфон поред кревета. Волео сам да пред спавање још једном погледам најновије вести и неки изабрани клип са оног тјуба.
*
Изашао сам са колегом Ивковићем у вечерњи обилазак бање како то вечерњи излазак опоравка заповеда и како бањске вечери захтевају.
Нема Ивковића, једна прелепа девојка ми прилази са леђа и нехајно ми узима телефон. Видевши је онако младу и лепу заборављам како се зовем а не некав небитни Samsung најновије генерације који сам добио трансакцијом коју не би сте желели да знате. Води ме кући. Следеће чега се сећам је лежање у кревету и њено прављење селфија док је држим за леву, младу и једру дојку.
Смеје се, фотка ме и даље се смеје, улази неки лик, мислим да јој је брат и каже да морам да идем или ће његови другари да ми јебу све на свету...
Објашњавам, молим, питам ону рибу која ме више ни не гледа, покушавам да му објасним да је све ово заблуда и неспоразум. Појављују се неки људи који ми кажу да је пут до хотела на сасвим другу страну али им не верујем јер видим да сам упао у зону сутона и крећем на супротну страну од пуног месеца.
Следећа сцена је да без Ивковића и са телефоном пуним неких нових апликација које ме подсећају на ону разголићену рибу, бежим неким улицана, мрачним, мислим на жену и дете са којима сам дошао на уживање у бању и схватам да је то баш тај пут којим треба да се вратим у наш смештај. Видим ограду на сред пута и схватам да треба да јпрескочим капију и наставим даље. Прескочим је без проблема и видим да сам високо и да морам да сиђем у долину. Схватам да сам много високо и да нема шансе да сиђем низ ту окомиту страну. Рукави капута су ми ненормално прашњави, видим да је нешто абнормално у вези тога, лево од себе видим младунче орла или тако неке птице које лежи у гнезду. Тада се уплашим јер схватим да сам на много великој висини са које не могу да сиђем. Стално бришем ону прашину са рукава капута као да сам опчињен. Не могу да је скинем. Покушавам и даље и то ме опседа...Видим да је у питању неко сметлиште. Сметлиште на висини на којем се одлаже ђубре и на којем се излежу орлићи. Одједном се појављује неки лик који, евидентно, ради на том ђубришту и који ми је светла тачка која треба да ми помогне да изађем из тог кошмара. Питам га како да сиђем а он ми каже да сам заувек осуђен да се ту мучим. Као Сизиф.
Идем даље, покушавам да се вратим до хотела.Са мном је моја ћерка Ана. Морамо да прођемо узаном стазом која је са једне стране пуна људи који се не склањају а са друге стране је понор. Ана некако пролази а ја не могу да заобиђем све те људе који немају намеру да се помере. Молим их да прођем и да ми оставе места јер се плашим висине и не смем да ризикујем као они који се клате и смеју ми се над окомитим кањоном испод себе. У последњем тренутку капирам да је Ана прошла иза њих и да постоји тај путић којим могу да прођем а да не паднем. Срећан сам и напокон слободан.
Видим на себи патике које нису моје. Е јеби га, кажем, морам да нађем патике кад сам већ све ово преживео. Видим да уместо адидаса имам пумине патике које нисам носио још од основне школе. Враћам се до оних људи који стоје над оним кањоном и видим лика који има ону арапску мараму на глави и има моје патике на ногама. Покушавам да му на енглеском објасним да би требали да заменимо патике, а он ми мртав-хладан каже да је он из Крагујевца и да могу да причам са њим на српском и да не схвата што сам у трипу...
*
Погледам на телефон и схватим да је пола два.
Цео овај филм је трајао само сат времена.
Покупшавам да запамтим сан али како кренем да се сећам било чега креће ми језа и зима ми је јбг.
Поново.
Поново.
Језа.
Зима.
Сигурно сам добио ковид и имам халуцинације.
Мерим температуру.
Немам.
Покушавам да запишем сан - језа.
Зима ми је.
Немам температуру.
Пијем бромазепам.
Заспивам.
Буди ме жена и каже да морамо да идемо на пијац.
Никад срећнији нисам био.