IGUANA RACIJA (II)

Crni olujni oblak, nošen vetrom sa zapada koji neprekidno duva od sinoć, konačno je stigao. Namrčilo se nebo od Zemuna, rekao bi Radovan III. Lazarevićeva se ponovo napravila na duboku i usku klisuru izbobanu crnim prozorima kao antraksom. Golubovi po simsovima pretvoriše se u orlove, da su beli pa da se pomisli, deo su parade (ovde je škakljivo upotrebiti reč parada, možda je bolje držati se reči svečanost). Oluci krenuše da tandrču ali ne kao kad kiša dobuje kroz njih nego kao da pacovi silaze sa krovova. Ili možda još gore kao da pacovi izlaze iz podruma i penju se na krovove, s kojih mogu da napadnu samo u činu zajedničkog samoubilačkog, za većinu pacova, skoka (neki će volšebno preživeti). Nestade plavetnila neba gotovo u minutu i sve zastave koje su se vijorile ispred Skupštine, u parku i ispred Novog dvora odjednom postadoše zastave za Sin City, crvene, bele i sive. Uključi se automatsko gradsko osvetljenje kad mu vreme nije (znači neko je dobio instrukciju da manuelno prespoji). Otpoče opet da vrti onaj gramofon na kom je svirala ploča sa dečijom uspavankom, samo ovaj put beše Uspavanka za Radmilu M. 

 

 

 

 

 Nije slutili na dobro.

 

- Ajde Veljo daj taj kokain, šta si se stisao kao da je zlato.

 

Velja je osećao nekakvu vrstu duševne pometnje i nije bio sav svoj. Mahinalno se mašio za džep i dobacio mu sedefnu kutijicu napravljenu na obali Crnog mora, prodatu u centralnoj Anadoliji. Škrtičavost, vrhunska ego manifestacija, beše mu zaklonjena senkom, da li nebeskom ili Jungovom, kolokvijalno znanom i kao emotivni mrtvi ugao. Kao u bunilu zverao je okolo, gde se ništa nije dešavalo, i nije mogao da razluči da li pada crna magla (iako je rano popodne) kako je krenulo nebo da se mrči ili mu se muti pred očima, kao da mu skače intraorbitalni pritisak, hoće oči da mu puknu, tu na ulici.

 

Puče nešto ispred Skupštine, možda petarda, kineske proizvodnje, a možda i pucanj. 

 

Ko puca?

 

Najednom magla se diže i nestade kao kad na setu smoke operator isključi dim mašinu.

- To su naši – uzviknu Sale.

 

I bi tako. Iz pravca raskrsnice Kneza Miloša i Bulevara pojavi se trotinet četa, njih oko pedeset, iako u civilu, vrlo prepoznatljivi. Mali i veliki ali podjednako kockaste građe, bez vratova, leđa kao hauba, tankih butina, uskih majica koje su ponegde otkivale vatreno oružje diskutabilnih dozvola za posedovanje i nošenje. Ispred njih na trotinetu kineske firme Xiaomi lebdeo je kapetan Dragan.

 

- Kordunaški pozdrav! – pozva Velja, sada već pribran i svestan sebe i okruženja.

 

- Pozdrav kapetane – dodade Sale – Jeste li to stvarno vi?

 

- Nisam – odgovori kapetan Dragan – pravi Kapetan Dragan je u zatvoru u Lepogalvi kod Varaždina, ali jesam kapetan i jesam Dragan, to vam je dovoljno da znate. Mogao bih da vam kažem i prezime ali onda bih morao da vas ubijem. A svaki borac nam treba.

 

- Jasno, jasno, ne treba, poštovanje – izjavi Sale.

 

- Ništa manje – dodade Velja, stežući ruku naoko nadređenom, koji je, iako na trotinetu bio malen, manji od njihovih bicikala.

 

Znao je kapetan Dragan da ga poimaju kao nekakvog Biberčeta, te da im odagna takve (grešne) misli momentalno izvadi džepni sat na podužem lancu i otvori gornji poklopac ispod kog se ukazaše brojčanik i kazaljke. Kapetan im pogledom pokaza da nije poenta u tačnom vremenu, jer vreme je uvek krajnje, tako je prokomentarisao, nego u posveti sa unutrašnje strane poklopca:

 

…od Generala, kapetanu… Han Pijesak 1995

 

Od samog velikog slova G i toponima romanijskog i Velja i Sale su mirno stali i kapetan Dragan je porastao od veličine Napoleona do veličine Captain America i one izjave poštovanja od malopre su dobile i svoje ontološko utemeljenje.

 

- Vidi samo taj lanac kakav je – prvi se osmelio da komentariše Velja.

 

- Mogao bi njime udaviti neprijatelja – dodade Sale.

 

- Been there, done that – poentira kapetan Dragan sa odglumljenim australijskim akcentom.

 

Dok su još bili blizu i fascinirani njegovim džepnim satom, kapetan Dragan okrenu časovnik i otvori drugi poklopac ispod kog se nalazila četvrtasta kesica od jedan gram ispunjena belim prahom.

 

- Da vidim šta imate za menjažu?

 

Velja izvadi gotovo istovetnu kesicu iz džepa na majici koji se zatvarao rajsferšlusom. Razmeniše kesice i svako svoju novu vrati na mesto stare.

 

Za to vreme jedan iz čete je prišao Saletu i nešto su ćakulali. Bio je to Zicer, tako su ga zvali i oni koji su ga znali i oni koji ga nisu znali.

 

- Pazi brate kakav sam tiket imao pre mesec dana, pogodim i Arsenal i Čelsi, Atletiko i Barsu, i Juve i čekam Lacio, zicer znači i kurac.

 

- Ma da, zicer, protiv Intera nikad nije zicer – sa podsmehom ga je spustio Sale.

 

- Ziceru! – prodrao se kapetan Dragan – koja je sledeća straža za kontrolu?

 

- Krunska, pa Masarikova. U Kralja Milana je Žandarmerija – odgovori Zicer sada već ozbiljan.

 

- Slušajte vas dvojica – u poverenju se obrati Velji i Saletu kapetan Dragan - ovi petokolonaši su zaustavljeni kod Majke Jevrosime, možda su opet mislili da pokradu oružje i da ubijaju po ulicama. Ima ih i dole kod srušenog Generalštaba, nadiru i sa severa i sa juga, tako da četvoro oči otvorite i ne puštajte nikoga bez propusnice za svečanost. Uzdam se u vas i ne ostavljam vam pojačanje, jaki ste vi momci, vidim da ovuda ni muva nije proletela. Kordunaški pozdrav!

 

Četa je nastavila dole pored Doma inženjera i tehničara prema Krunskoj a Velja i Sale su ostali na svojoj postaji, do daljnjeg.

 

- Šta si zamenio sa kapetanom? – upita Sale.

 

- Najverovatnije mi je uvalio ketamin, njegov brat drži JKP Hipodrom i ovo mu je jedan od načina da dođe do kokaina. Ne otvara mi se sad.

 

Videćemo posle.

 

_________________________________________________

 

 odlomak iz druge priče u novoj zbirci ANIMALIJA