Priča o S.

Ovo je istinita priča, iz perioda devedesetih, o nekome koga vise nema, a ko je tada bio samo jedno obicno, inteligentno i prebrzo odraslo dete. Pišem, jer sam i profesionalno mogla da vidim odrastanje nekoga, ko je u najgore moguće vreme imao petnaest godina. Ne opravdavam ono čime se, navodno, kasnije bavio, samo sam bila tužna jer mu možda, mi odrasli, nismo dali šansu. Koliko je takvih?

PRIČA O S.

Došao je kao jedan od mnogih osmaka, nezgrapan, suviše i prebrzo izrastao, nesrazmeran, sa rukama do kolena. Želeo je da se upiše u gradsku ekonomsku školu, voli tu struku, nema veze što je jaka konkurencija, može on to… na kraju, hoće...

Učio je redovno, ozbiljno se pripremao za prijemni ispit, bio je bolji od ostalih. Izdvajao se, jer je razmišljanjem dolazio do mnogih neobičnih rešenja, postavljao pitanja kojima je razjašnjavao svaki korak zadatka koji je rešavao. Morao je sve da razume do kraja. Ne polovično.

Prijemni ispit je položio bez problema, dobija visoke ocene iz oba predmeta. Sećam se kako je nestrpljivo trčkarao po školskom dvorištu, i secam se kako je ushićeno skakao od radosti dok sam mu sa prozora škole dovikivala rezultate. Bio je presrećan, tada, na tom mestu, okružen vršnjacima…

Šansa?...Možda, ali…

Prvi dan u školi, uzbuđenje među prvacima, našli su se u novoj sredini, punoj novih lica i naizgled strogih , nepoznatih profesora… I onda čujemo: tuča - neki učenik prvog razreda udarcem u bradu nokautirao maturanta! Kako? Zašto? Prvog dana? Ko je to?

Na moje iznenađenje čujem da je to S. Zašto S.?

Ne dopada mu se kako ga je pogledao, možda mu se podsmeva…Ne dozvoljava to…

Tako je odmah postao jedan od onih koji se baš ne uklapa.

Prva i druga godina prolaze brzo, S. povremeno zablista nekim svojim gestom ili izjavom, ispoljava neverovatan osećaj za pravdu i pravičnost. Nekada mu je dosadno, povremeno ode sa časova… Kaže, ojađen je političkom situacijom u zemlji, poremećenim sistemom vrednosti, hladnim učionicama, raznim nepravdama… Ne može da funkcioniše kada je sve postavljeno naopako…Kaže, ojađen je i zbog nas, njegovih profesora, jer smo obezvređeni, imamo znanje, nesebično ga prenosimo drugima, a ne primamo plate, ćutke i tužno opažamo naopake vrednosti i samo čekamo da prodje to ružno vreme devedesetih…Ne razume to…zar profesori nisu najučeniji ljudi, visoki intelektualci, ljudi od morala i principa? Pa, zašto onda ćute, kasne , zabušavaju i u sebi se bune , kao da prihvataju beznađe…Ne ide to tako, profesorka, kaže mi S.

Tačno, ne ide…Ali…

Počela sam da naslućujem da gubi svoju šansu.

Pa, ko da mu devedesetih bude uzor? Doživela sam to i kao lični poraz. Jer ja sam mu predavala jedan važan predmet, egzaktnu nauku…Kako da časove učinim zanimljivim, kako da animiram tu decu pred sobom koja odrastaju u nevreme?...Kako da budem zadovoljna, kako da ih učim pravim vrednostima, kad su one svuda oko nas potpono poremećene? Kako da mi, profesori, budemo srećni, zadovoljni, zanimljivi, uspešni ljudi na koje mogu da se ugledaju ova deca pred nama? I šta da poštuju, u koga da gledaju, ko da im bude uzor u ovo nevreme? Kakvi smo mi to? Ne mnogo srećni, ojađeni, sa odećom koja često miriše na naftalin, sa starim pocepanim čarapama, neurednom kosom, bez sjaja u očima, sa poljuljanim samopouzdanjem i uništenim dostojanstvom… I nismo neki primer…

Krivo mi je, i besna sam na sebe i sve sto me okružuje…

A S. , šta je sa njim?

Naravno, škola mu postaje dosadna, prevaziđen je čitav sistem obrazovanja, oseća da , kako je tada govorio, gubi vreme u školi slušajući dosadna predavanja nas profesora. Odrasta i sazreva brže od ostalih vršnjaka…Višak energije , snage…teretana, tegovi, mišići, anabolici …Izrasta u ogromnog, jakog, preterano mišićavog i, naravno, žestokog momka…Gradske tuče se uvek događaju kada je on u blizini…Postaje suviše, suviše žestok.

I tada, u trećem razredu, napušta školu. Kaže, učiće sam, polagaće ispite, kao student. To mu više odgovara…Ali, izazova je bilo sve više, i previše…loših momaka takođe…Tukao se mnogo puta, nanosio drugima teške povrede, kažu da je bio umešan u pljačku neke prodavnice tehničke robe, sve češce je privođen. I bio je kratko ošišan, sa tamnim naočarima...A ja ga više nisam prepoznavala na ulici. Kako je postao takav? Lako.

Nikada se više nije vratio školi… Postao je žrtva vremena u kome je rastao. A bio je samo dečak koji je tih ružnih godina postao punoletan…

PS.

Ovaj tekst je napisan krajem 1999.godine, a inspirisan je stvarnim životom jednog S.

U leto 2008. godine, jednog vrelog popodneva, S. je ubijen na gradskom bazenu prepunom kupača. Sedeo je za stolom kafića na bazenu, okružen drugim žestokim momcima…Nepoznata osoba , obučena u crno , sa kapuljačom na glavi , nepogrešivo je ispalila više hitaca u S. Priča se da je ubijen u međusobnom obračunu dilera drogom… Istraga je u toku…