Politički kontekst Đinđićeva ubistva...

No ove stranke su imale srazmerno veliki broj birača i mandata, tako da su legalno, kroz institucije, mogle značajno potpomagati destrukciju, a u saradnji sa DSS-om, tu destrukciju dovesti do tačke da je vlada ostala nemoćna u odnosu na aparat sile, njegovu kontrolu i upotrebu.

DSS, po izlasku iz vlade, preuzima vođstvo u antireformskom bloku i u  neprekinutoj kampanji usmerenoj na satanizaciju Đinđića i njegovih najbližih saradnika, pokušava kriminalizovati reforme, prikazati ih kao nametnuti proces kojima se pljačka narod i tako reformiste predstaviti kao kriminalce koje ne zanima ništa drugo nego kako će napuniti vlastite džepove i račune.

Što je najtragičnije, to nastojanje je imalo značajnog efekta, i taj efekat se iz dana u dan povećavao.

Kroz tek formirane medije, političke tabloide ( Kurir, Nacional, Identitet),  su se  konstruisale različite afere a Zoran Đinđić satanizovao na do tada neviđen način.

Vlada i njen premijer Zoran Đinđić, iz potpuno razumljivih razloga, kratkoće vremena i neverovatnog negativnoga nasleđa, nisu uspeli odmah da reformišu i u potrebnoj meri funkcionalno osposobe policiju i sudstvo, te stave pod kontrolu službe bezbednosti. To će biti dodatno komplikovano situacijom što je vojska bila pod direktnom Koštuničinom kontrolom i praktično se od sredine 2001. godine prema Đinđićevoj vladi odnosila kao prema neprijatelju. Samo je međunarodna legitimacija koju su imali Đinđić i Vlada, sprečavala, da se vojska ne upusti u neku nasilnu intervenciju. Oni su čak imali generalnu probu za takvu intervenciju pripremajući upad u biro za komunikacije vlade, koji je vodio Vladimir Popović. Naravno, pre planiranog upada su načinili medijsku pripremu satanizujući Popovića, a preko njega Đinđića, optužujući ih da špijuniraju Vojislava Koštunicu. Sam Koštunica  se uključio u taj medijski linč izjavljujući da je provučen nekakav kabal koji omogućava prisluškivanja, što je kasnije od strane eksperata oglašeno glupošću i izmišljotinom.

U tim i takvim okolnostima, reformisti su morali sklapati, bolne, štetne  kompromise sa opozitnim, društveno opasnim centrima moći, od kojih je bio najvidljiviji onaj nakon pobune «crvenih beretki» i njihovog demonstrativnog dolaska u Beograd pod punom ratnom opremom.

Tada je Đinđić, koji za vreme pobune nije bio u zemlji, negu u poseti SAD-e, lično morao otići u Kulu (sedište «crvenih beretki» ) i s njima se nagoditi oko uslova da prekinu oružanu pobunu.

Dolazak te formacije u Beograd, uz direktnu pretnju državnim udarom, tadašnji Predsjednik SR Jugoslavije, Vojislav Koštunica, vrhovni komandant vojske, prokomentarisao je i okvalifikovao kao najobičniji sindikalni protest, dodajući da oni mogu demonstrirati sa oklopnim vozilima i oružjem isto kao i lekari u svojim radnim mantilima ili rudari u šlemovima.

Bila je to direktna podrška «crvenim beretkama» jer je upravo Koštunica komandovao vojskom Jugoslavije koja se jedina efikasno mogla suprostaviti toj formaciji za koju je svima bilo jasno da je napravljena, naoružavana i obučavana kao Miloševićeva «pretorijanska garda», iza koje stoje brojni zločini i kriminalni akti, kako u ratnim zbivanjima, tako i u akcijama državnoga terora u Srbiji.

Nešto više od godinu dana nakon toga, Đinđić je stvorio uslove da se suprostavi «crvenim beretkama», da jedan deo njih pacifikuje i razoruža a drugi pohapsi zbog kriminala i brojnih zločina. U okviru MUP-a formirane su žandarmerijske snage kao kontrateg «crvenim beretkama». Osim toga, Koštunica je morao da napusti mesto predsednika i vrhovnog komandanta vojske, jer je konstituisana nova državna zajednica sa Crnom Gorom, pa su uspostavljeni drugačiji odnosi snaga i nova formalna struktura.

U isto vreme usledilo je nekoliko pokušaja atentata na Đinđića, da bi on bio ubijen 12. marta, 2003. godine, snajperskim hitcem ispaljenim baš od strane pripadnika «crvenih beretki», pred samom zgradom Vlade. U tih nekoliko meseci kad su Koštunica i njegovi savetnici gubili vlast i realne formalne oslonce za moć, crvene beretke su bukvalno jurile Đinđića po Srbiji sa namerom da ga ubiju. Kopaonik, pa onda Begaljičko brdo, pa auto put kod hale sportova na Novom Beogradu, pa parking kod savezne skupštine. Četiri puta su pripremili atentat i odustajali u zadnjem trenutku zbog nekih detalja.

Ubistvu Zorana Đinđića prethodila je neviđena politička i medijska kampanja u kojoj je to direktno najavljivano.

U tim najavama su naročito direktni bili radikali, ali nisu mnogo zaostajali ni drugi politički subjekti pozicionirani u antireformskom bloku, predvođenim Koštuničinom strankom.

Vojislav Šešelj, radikalski lider, i haški optuženik, nakon odluke da se preda haškome sudu za ratne zločine, najavio je krvave događaje i «krvavo proljeće» u Srbiji, a Tomislav Nikolić, govoreći na mitingu u centru Beograda, prilikom Šešeljevog ispraćaja u Hag, doslovno rekao « da je i Tita mesec dana pred smrt bolela noga», insinuirajući na činjenicu da je tada Đinđić imao gips na nozi i kretao se  na štakama.

Eliminacijom Zorana Đinđića, antireformske snage u Srbiji su praktično suspendovale promene, a politička energija je potom, potpuno usmerena na rušenje vlade, rušenje ostatka demokratskih ambicija i kompromitovanje Đinđićeve Demokratske stranke i njegovih najbližih saradnika. Uz Đinđića su naročito satanizovani Čedomir Jovanović i Vladimir Popović, mada je oštrica satanizacije bila uperena i na Zorana Živkovića, Žarka Koraća, Batića i ministre eksperte.

Pola godine te intezivne kampanje kojoj su doprinosile i neke nespretnosti političara u ostatku DOS-a, nejedinstvo, pa i različiti interesi oko obima istrage za Đinđićevo ubistvo - nekih političkih autogolova parlamentarne većine poput one o izboru guvernera bez skupštinskog kvoruma, učinile su, da se promiloševićevske snage u Srbiji konsoliduju u meri da su postale najbrojnija politička grupacija u parlamentu.

Zašto su se stvari odvijale baš ovakvim tokom?

Reforme su očigledno zasekle u interese onih slojeva, grupa i pojedinaca, koji su u Miloševićevo vreme prigrabile bogatstvo i privilegije. Zapretile su one posledicamama i za društvene centre moći i institucije koje su Miloševića dovele na vlast i definisale ciljeve njegove politike. To su pre svega SANU, SPC, deo elite koja je bila u medijima, privredi, kulturi i drugim segmentima društva. No važna je i činjenica da je srpska društvena struktura prezasićena  tradicionalistima rezervisanim  prema svemu što je istinska promena, što se oni promena boje i što rado prihvataju svaki izgovor da se promene ne dese.

U globalnim kretanjima nacionalna elita gubi svoj značaj jer je nekurentna na globalnom tržištu, i samo u nacionalnim okvirima može opstati kao nekakva elita.  

Najveći, a ispostaviće se i kobni otpor promenama, pružile su snage upletene u ratove i zločine devedesetih godina, etablirane u vojsku, policiju, tajne službe i organizovani kriminal.

Na kraju evo jedne, po meni izuzetno precizne ocene ukupnoga konteksta u kojem je stradao Zoran Đinđić a napisala dr Olga Popović - Obradović.

«U leđa premijera Đinđića, personifikaciji modernizacije Srbije i njenog okretanja Zapadu, zabili su noževe, svako na svoj način, gotovo svi subjekti političke scene u Srbiji – od generala,preko novinara, do pesnika i sveštenika. I, umesto da budu nazvani ubicama, nazvani su patriotama».

( Tekst napisan 2006. godine)