Sudbina

Sve je zapisano u Velikoj Knjizi. Svi nashi uspesi, nasha razocharenja, nashi gresi i, na kraju, nasha propast. Zivot koji zivimo vec je prozivljen i isplaniran od strane pisca koji se potpisuje kao "Sudbina". A mi... mi postojimo samo u mashti chitaoca dok chita tu knjigu. Obichni likovi priche. Marionete vodjene perom svog stvaraoca. Zivot teche sve dok on ne izvuche kartu sa kosturom i srpom iz shpila nasheg zivota. Secanje na nas traje do sledeceg zareza, a onda novi junak priche zauzima nashe upraznjeno mesto. "Kralj je mrtav, ziveo kralj!"
- Da li to znachi da nije moguce uticati na svoju sudbinu?"- upitala je Ana, stresavshi se na samu pomisao da je i za njen zivot odredjeno konachno "gde, kad i kako". Ciganka ju je pogledala svojim zdravim okom, dok joj je ono drugo, stakleno, bezlichno zurilo u mnogobrojno prstenje na njenim rukama.
- Mnogi misle da mogu da se kockaju sa Sudbinom, i da njihov zivot zavisi samo od njih i njihove srece. Budale. Nema tu kockanja. Sve se svodi na isto. Karte su obelezene, a sve je vec zapisano.-
Prostorija je bila mala i mrachna. Svetlost svece je obasjavala sto prekriven kao krv crvenim stoljnjakom, i odbijala se od cigankinog staklenog oka, stvarajuci mistichni treperavi sjaj u njemu. Ani se zavrtelo u glavi. Da li zbog uzbudjenosti ili zbog teshkog mirisa neke chudne meshavine trava koja se pushila u obliznjoj posudi, za trenutak joj se uchinilo da je to oko zivo i da nije usmereno na jeftino cigankino prstenje, nego da gleda i prodire mnogo dalje, u buducnost.
- Hocu da znam sta me ochekuje kako bih to mogla da sprechim ili okrenem u svoju korist.-
Ciganka nista ne reche. Sklopila je za trenutak ochi kao da razmislja, a kad ih je ponovo otvorila, stakleno oko nije gledalo vishe u prstenje, nego pravo u Anu, prodorno i ispitivachki. Ana je ugushila vrisak koji joj se penjao uz grlo, ali nije uspela da sprechi blagi trzaj prestrashenosti koji joj je preplavio telo. Ciganka se pravila da nista od toga nije primetila, i nastavila je da redja karte po stolu. Pri tom je mrmljala neshto nerazumljivo sebi u bradu. Da li neke bajalice, ili stihove pesme koju je nedavno chula na radiju, teshko je reci. Karte su se otvorile.
- Dete, ovo ne sluti na dobro. Sudbina je progovorila i otkrila da ce tvoja kola, na povratku odavde, probiti ogradu na mostu i pasti u reku. Tu se tvoj put zavrshava. Zao mi je.-
Ana je uplakana i prestrashena istrchala odatle. Ujutru su nashli ostatke njenih kola na obali reke. Probila su ogradu na mostu i pala u reku.
Ali Ana nije bila u njima. Spasila se sudbine. Nakon shto je izashla od ciganke, primetila je da su joj kola nestala. Ukradena. Lopov je na mostu izgubio kontrolu nad vozilom, ali je srecom uspeo da iskochi iz njih pre nego sto su probila ogradu, i to pravo pred policijsku patrolu. Ciganka je stvarno znala da chita sudbinu, ali, srecom, Sudbina ponekad nechitko pishe.