PUTUJEM U LONDON: Faza prva - pripreme

Sonja je bila plavooka devojčica iz komšiluka, sada je mlada žena koja sa svojom porodicom ( muž Luis i sin Luka) živi u Londonu. Kod nje je je njena majka, moja prijateljica: čuva malog Luku i pomaže Sonji i Luisu onako kako to naše mame znaju...svi zajedno me zovu u posetu. Odazvala sam se, pomalo u šali. Ubrzo je pristiglo pozivno pismo, odlučila sam da idem - ako dobijem vizu... Tako je počela faza prva....

VIZA (kako to poznato zvuči)

Nekada davno sam putovala i tada mi je bio dovoljan pasoš i malo dolara u džepu. U međuvremenu se svet promenio, menjala se i država kojoj pripadam (menjala je uglavnom ime i granice, ali je to neka druga priča) a ja nisam više putovala...ne onde gde su mi bile potrebne vize, a izgleda da su postale potrebne gotovo za sve pravce i odrednice. Istini za volju, dva puta sam, u ovom veku, dobila vizu: 2002. godine za odlazak u Republiku Hrvatsku i 2008 za odlazak u Italiju ali su to bile službeno pribavljene vize, drugi su popunjavali obrasce i odlazili u ambasade, moje je bilo da se spakujem, odem i vratim se...eto toliko....

Od prijateljice Bube, brižnog čuvara nemirka Luke i iskusnog pribavljača viza dobijam detaljna   uputstva. Pregledam svoj pasoš izdat 1999. odmah posle onih meseci kad nam se milosrdni belosvetski anđeo desio, pa nas kljucao po glavama, srcima i ponosu... krećem u avanturu zvanu novi pasoš, nova lična karta...posle petnaestak dana: obavljeno. Korice novog pasoša imaju boju onog prastarog pasoša koji me je pratio na nekadašnjim putovanjima; sve drugo je drugačije, pa i moj lik  (kao da me sa fotografije gleda neko meni nepoznat, da li sam to zaista ja ili moja mama?...pa i ona izgleda bolje, u svojim poznim sedamdesetim...)Plastika presijava, ali ipak kad napregnem stakla na naočarima do pucketanja nazirem preko svog lika, kao sićušne ogrebotine, ćirilična slova i prepoznajem početne stihove himne -Боже правде mi je ispisano preko čela - da li sam im rekla da sam agnostik, ili me nisu ni pitali...nisu me pitali, čini mi se, ma odavno me niko ništa nije pitao....

S obzirom da je novi pasoš spreman, nema vrdanja, stiže (internetom) još jedno pozivno pismo, štampam ga i uredno slažem u narandžastu fasciklu. Viza, šta je to? Naravno, visa je množina od latinske reči visum što znači viđeno, što opet znači da to treba da bude dozvola strane vlade uneta u pasoš....itd. U međuvremenu je počeo 21.vek, pa treba zahtev za vizu da podnesem preko interneta- snalazim se, otvaram obrazac i krećem u popunjavanje - odgovaram na pitanja, posebno me razveseljava strana sa pitanjima o mojoj terorističkoj prošlosti: ne sećam se da sam bila u nekom terorističkom udruženju ni da sam odgovarala za genocid, pa klikćem odgovore No, No ... i mislim šta bi bilo da kliknem yes, yes...Uspešno popunjavam obrasce, dobijam identifikacioni broj, zakazujem dan i sat kada ću se pojaviti...ne, ne u ambasadi, to se više ne radi ko nekad - napravili za nas (Srbe i marsovce?)VAC (Viza Aplikacioni Centar).... dali i adresu: Omladinskih brigada 88...ko zna gde je to? Počinjem sa pripremanjem dokumenata, nevoljno: pribavljam potvrde, uzimam izvod iz banke, podižem ono malo deviznih para koje imam, ma pripremam se, pripremam

Zahtev za vizu podnosim posle kratkog čekanja u sterilnim uslovima: ponovo me slikaju, ponovo mi uzimaju otiske - prave snimak papilarnih linija prstiju leve i desne ruke; htedoh da ponudim da mi snime i nožne prste - nedavno sam posetila pedikirku Irenu - nokti na nogama su mi lepo oblikovani i premazani lakom- ipak, nije bilo prilike, hitro mi rekoše doviđenja... a o odluci po mom zahtevu za vizu---obavestiće me.

Izlazim iz prostorija aplikacionog centra i pitam se na koga da se ljutim ako ne dobijem vizu?  Nikad neću videti onog ko odlučuje o mom zahtevu, a taj nevidljivi nije u obavezi da obrazloži odluku...ne mogu da utvrdim potencijalnog krivca pa besnim na sebe, šta mi je ovo trebalo...U međuvremenu, ne mogu da se setim kojim autobusom da se vratim u centar grada Beograda...zovem taksi, i pitam se: kako bi se snašla u Londonu kad se zbunim u Beogradu?

Već posle par sati odlazim iz Beograda, odlažem sve svoje obaveze i po kišnom danu stižem u našu seosku kuću, okruženu zelenom moravskom ravnicom. Tek procvetala forzicija u uglu dvorišta svetli žuto-žuto, a u dvorištu  pasu dve ovce i jagnje ( komšijske, naravno). Sedim na kućnom pragu, pored mene sedi zlatoglavi pas koji me gleda svojim prelepim, bademastim očima, i on se pita kome je još potreban London pored sve ove lepote ....

Prođe nekoliko dana, dovoljno da zaboravim stolice poređane u tri reda u čekaonici aplikacionog centra, presvučene materijalom šerpa plave boje i da prestanem da preračunavam koliko knjiga sam mogla da kupim za novac potrošen za Visa fee , onih 7200 dinarčića....tada mi je stigla poruka (mobilni telefon, i to od World Bridge-a , ne od ambasade...) poruka, da mogu da podignem svoja dokumenta...od tada, do tada, i td....i t sl.....ne, nisam otišla, zamolila sam ćerku da to učini za mene. Bio je prvi april, dan šale, a vizu sam dobila, ozbiljno!

Ovih dana se pripremam za drugu fazu, koja se zove pakovanje. U međuvremenu sadim cveće u brižljivo prekopane leje po obodu zelenog seoskog dvorišta. Komšijske ovce i dalje mirno pasu, jaganjci - sada se povećao broj na tri, jedno je belo i dva su šarena, crno-bela- skakuću. Žbun forzicije se žuti, nebo se plavi...zlatoglavi plemeniti pas na pragu starosti me prati u stopu, dok hodamo poljem prekrivenim rascvetalim maslačcima, dok berem mirišljave lubičice, prepričavam mu Sentimentalnu povest britanskog carstva i pričam mu kako je ta Pekićeva knjiga nastala....