Izvinjavam unapred blogerskoj populaciji što ponavljam tekst koji sam već objavio, ali kao gost-autor. Želeo sam samo da ga pridružim svojim ostalim tekstovima.

Široki vidik Velikog toka pružao se unedogled kroz zimsku izmaglicu.
Strme obale treperele su, a crne bezlisne krošnje pretapale su se sa moćnom rekom, te se nije znalo gde prestaje voda, a gde počinje kopno. Retki krici rečnih galebova odjekivali su sablasno, a mračna vodena masa neprimetno se kretala nekud ka obzorju.

 Draga moja,

Proleće u Moskvi ne može se meriti ni sa jednom prolećem ni u jednom drugom gradu. Možda zato što dolazi posle surove zime koja se takođe ne može meriti ni sa jednom drugom. Pustio sam da mi povetarac raspiruje sećanja, dok sam jezdio brodićem duž reke, od Novospaskog manastira, sve do spomenika Petru Velikom. Dve debele zelene linije drvoreda uokvirivale su rečni tok, a mostovi ispunjeni stisnutim automobilima povremeno su prekrivali nebo. Kakav

  Pre nepune tri godine, sedeo sam u prostorijama jednog svetski velikog kluba, i učestvovao u planiranju dovođenja pojačanja. Učestvovao kao posmatrač, ali slušao sam na koji se način kupuju i prodaju igrači na, tada sam mislio, jednoj od najvećih fudbalskih pijaca; španskoj Primeri.

Uskoro bih mogao imati budućnost

Uskoro bih mogao odavde da se selim, sultan Selim I, nepopustljivi

Uskoro Turska, Ruska ili Pruska carevina, ne znam kome više želim

Uskoro bih mogao tek tako da ležim

Uskoro bih mogao da napipam svaku svoju kost

Uskoro bih mogao imati krmenadlu uz pire

Uskoro bi Pirove pobede mogle prestati nositi venac od lovora

Uskoro bismo se mogli izlečiti od govora

...napisane pod uticajem snažnog magnetno-kreativnog polja koje emituje knjiga

ZGLENULA MEJA I DRUGE ZB(I)RKE

blogokolege Docsa

 

PLANOVI ZA SVETLU BUDUĆNOST PRAVLJENI U DUBOKOJ TAMI

kada god sam stajao a mogao sam da sednem ja sam seo

kada god sam sedeo a mogao sam da legnem legao sam  i onda su zatvorili poklopac

sada, ako se ikada iskopam odavde planiram da spavam u hodu, kao nindža

 

JAPANSKI KVALITET NA DELU

pokušavao sam toliko puta da ustanem samo da bih mogao da odustanem

sada se neki javno dive mojoj istrajnosti a neki tvrde da sam tvrdoglava mazda

Ja sam Halejeva kometa osim što ne letim, sve ostalo je istina

Pojavljujem se periodično kao književni časopis ili izuzetna pesma, pesnikinja ili pesnik i onda nestajem na maltene 77 godina, zato i jesam za sve od 7 do 107

Pitam se da li sam kadar postojati? Mesto je strašno, to je sigurno.

Plastični prozori kadriraju na uzvišenju, jutarnjim suncem obasjanu, komšijinu vilu. Sva je od mermera, izgleda kao megalomanski mauzolej. Na podu umesto tangi i brushaltera kesa iz Maksija i kesa iz Drink Stora. Close-up na kesu: piše da je biorazgradiva. I jetra je biorazgradiva. Sinoć sam leteo po kući kao mačak Feliks, padao sam i dizao se kao ptica Feniks, iz pepela, u piksli. Iz pepela u urni. Nikada pokazanoj ujni. Mačke i ptice idu mi na živce. Pogledam se u ogledalo, ali ne vidim lice.

I pitam se da li sam kadar uteći? Kada bih mogao da odem negde, ali da me to usreći...

Posao bi uvek završavao pre svih. Nije imao zašto žuriti kući. Vozio bi se polupraznim autobusom 651 daleko od centra. Na aerodrom bi ulazio kroz mala vrata požarnog stepeništa. Čini se da je to bio jedini ulaz sa kvakom i to je bio razlog što bi ga koristio. Voleo je da oseti dodir na dlanu pa makar to bio hladni metal. Drugi razlog je bila udaljenost od DOLAZAKA, tamo nikada nije išao. Peo bi se stepenicama držeći se za gelender, samohodne je izbegavao. Na ODLASCIMA bi uvek birao one najdalje, interkontinentalne letove. Uvek bi učtivo pitao za mesto između dva upadljivo različita putnika, bakice koja se vraća iz posete unucima i poslovnog čoveka koji ide da pregovara o velikom poslu. Seo bi između njih i potpuno bi se prepustio.

drugarice/bivše devojke

            Imao sam jednu drugaricu/bivšu devojku koja mi je govorila: ovo nije seks, ovo je ekstremna empatija. Mi se naravno nikada nismo stvarno upoznali zato još uvek mislim na nju, ko je ona. Više se ne srećemo, nikada joj nisam pisao, niti je nazvao. Valjda nije tako jednostavno.

 Uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo.......

E, sada je valjda uređeno.

Nikada se više nije insistiralo na uređenju društva, pukom pričom, i nikada više o manirima i evropskom sistemu vrednosti, čačkajući nos.

Upravo sam pročitao intervju u Vremenu sa Oljom Bećković u kojem ona – između ostalog – govori: „U svemu bismo da ličimo na Evropu. Sve si naučio – koje boje bi trebalo da ti bude maramica u džepu, kako se sedi. Ali nisi primetio kako u Evropi imaš trideset sekundi da odgovoriš na pitanje. Ovde se ponašaju kao da emisija traje koliko oni hoće.”

       '' O čemu je razmišljala gospođica Li, mlada kineska državljanka, dok je čekala liniju 16.''

                                                              otvarajući to zlatno pakovanje

i poslala mi majka hrpu kafetina i jos koječega,
da joj sin bude
dobro

 zašto to ne bi ste bili vi ? 

    Nakon par minuta morao sam da je prekinem.

To suvoparno izlaganje uz ritam konstantnog lupkanja tek sređenim noktima
po radnom stolu su više iritirali nju,
jednu od prokletijih radnica državne službe,
nego one pre ili posle mene.
Gledanjem na sat i papir iza nje koji je govorio o pauzi izmedju 10 i 10:30
oboma nam je bilo jasno da sam pogrešan čovek
u pravo vreme

- mislim da smo počeli poprilično loše, rekao sam joj.
Zaboravio sam ličnu kartu ali vam dajem