Veliki tok

Izvinjavam unapred blogerskoj populaciji što ponavljam tekst koji sam već objavio, ali kao gost-autor. Želeo sam samo da ga pridružim svojim ostalim tekstovima.

Široki vidik Velikog toka pružao se unedogled kroz zimsku izmaglicu.
Strme obale treperele su, a crne bezlisne krošnje pretapale su se sa moćnom rekom, te se nije znalo gde prestaje voda, a gde počinje kopno. Retki krici rečnih galebova odjekivali su sablasno, a mračna vodena masa neprimetno se kretala nekud ka obzorju.

Sve je bilo mirno: i reka, i vazduh i nebo.
Čak je i kej, okovan teškim snegom bio neobično pust. Tek poneki šetač, u oblaku sopstvenoga daha i zgrčen od hladnoće, prtio je sebi put kroz nanose snega napadalog tokom noći.
Oduvek je ovde, čak i za najžešćih zima, bilo šetača. Našlo bi se tu usamljenih, zamišljenih, zaljubljenih, razdraganih, tihih, bezbrižnih i brižnih; promicale su saonice sa promrzlom decom, očevi što ih vuku i majke što im neprestano prilaze i nameštaju šalove i kape. Dovikivalo se, smejalo naglas, cičalo, čak i pevalo. Reklo bi se, veoma živo mesto. Ovoga jutra, međutim, nije bilo tako. Neka prazna tišina ispunjavala je čitav prostor, gušeći sve zvuke pre nego bi se i pojavili. Koračao sam sporo, gotovo lenjo, zagledajući reku.
Ovde dolazim otkako znam za sebe. Najranije sećanje na detinjstvo vezano je za ovo mesto: za sunčano zimsko jutro, sneg, čamce izvučene na obalu, neke pomešane glasove i ovu zgradu pradmnom.
Restoran Legato, podignut na samoj obali reke, bio je prazan. Pomislio sam da je zatvoren, možda zbog renoviranja ili slabe posete, ali ubrzo sam se uverio da sam se prevario. Kroz staklena vrata moglo se videti da su svi stolovi uredno postavljeni, svetla upaljena. Svetlele su čak i kugle, na crveno-belim stubovima, kao lušama, ispred ulaza iako je bio dan. Sa desne strane, unutar zgrade, na samo nekoliko koraka od ulaza, nazirao se konobar. Stajao je kao avet i zurio negde napolje ne mičući se. Nikoga osim njega nije bilo. Na trenutak sam zastao, premišljajući se da li da uđem. Nikad nisam voleo da budem sam, čak ni u sopstvenoj kući. Kad bi me ophrvala usamljenost, izlazio bih u duge, besciljne šetnje, posmatrao ljude, osluškivao njihove glasove, upijao pokrete, izraze lica, mirise.
Konobar se, primetivši me, lagano naklonio, dajući mi znak da sam dobrodošao, te sam stupio unutra.
Čim sam otvorio vrata, začula se muzika. Snažan, preglasan zvuk, prolomio se iz mnogih instrumenata, ukopavši me. Eksplozija tonova u savršenoj harmoniji, potresla je prostoriju i sve u njoj. Razgoračenih očiju posmatrao sam čas konobara, čas unutrašnjost restorana, tražeći izvor zvuka. Nije bilo sumnje da je posredi skriveni orkestar, jer tako živi stvaran zvuk nijedan muzički uređaj ne bi mogao da proizvede. Gotovo da su se mogli osetiti titraji žica gudača; jedva primetni ali dobro poznati škripavi zvuci pomeranja prstiju preko struna. Čak mi ni duboki udah duvača nije promakao. Posle prvog udara usledila su još dva, nalik na kucanje. Zbunjen i pomalo uplašen, okrenuo sam se da izađem, ali me je zaustavio nastavak muzike, daleko mirniji a živ i zvonak. Prepoznao sam uvertiru Mocartove "Čarobne frule". Mešale su se violine sa flautama, viole sa klarinetima, oboe sa violončelima. Tonovi su se prestizali, preplitali, nestajali, nastajali, tvoreći sklad koji više i nije bio muzika već govor nečeg onostranog; nečeg što nema ni naziv ni oblik, nego se pojavljuje i gubi istovremeno. Možda je to usud ili magija muzike, da postoji i ne postoji. Da te ispuni samo dok traje, a kad prestane ostavi te sa sumnjom da li je uopšte postojala. Nešto kao sećanje ili san koga smo svesni da se desio, ali ga se ne možemo setiti. Svaki naredniton, kao da je gasio prethodni, te je u stvarnosti postojao samo on, brišući tragove iza sebe.
Melodija je oticala neprimetno, kao i ova reka.
I sve je odjednom nestalo. I restoran, i konobar, i svetiljke na crveno-belim lušama. Čak sam i ja nestao sa svojim zbrkanim mislima. Ostao je samo isti vidik.
Sad je na mom mestu bio dečak, od svojih jedanaest godina, privijen uz bok muškarcu čija je ruka mirno počivala na dečakovu ramenu. Bili su slični likom, hodom i držanjem. Mogli bi biti otac i sin. Bar bi takav zaključak doneo svako ko bi osmotrio njihovu pojavu u tom trenutku i na tom mestu. Hodali su nešto sporije od ljudi oko sebe. Hodali su i ćutali. Ukoliko bi se zagledali u dečakovo lice, primetili bi izraz neprijatnosti, stida, možda čak neke pritajene patnje. Izraz koji je on želeo da sakrije, ali njegovo telo još nije naučilo da laže. Nasuprot njemu, lice muškarca bilo je ozbiljno i mirno..
Smeh, radosna vriska dece, poneki lavež, dozivanje, zvuk vode koja zapljuskuje kamenu obalu i glasovi; prigušeni, ali razgovetni glasovi koje je uvek čuo dok bi ulazili u restoran:
"Zar sa detetom u kafanu?"
"Stalno je pijan. Uvek se pridržava za dečaka".
"Jadno dete."
Gledao je u zemlju da ne bi slučajno ukrstio pogled sa nekim. Nije ga zanimalo kako izgledaju ti ljudi koji ga surovo bičuju svojim opaskama. Samo je želeo da nestanu i oni i njihove reči i stid koji ga nemilosrdno lomi. Mrzeo ih je iz dna duše. I njih i ovaj restoran i reku i tajnu koju nosi.
Zašto su ljudi tako zli? - pitao se, zatvarao oči i puštao da ga obuzme muzika. Bila je to kompozicija koju je nekad negde čuo, ali nije znao koji joj je naziv. Počinjala je burno, nalik na kucanje, da bi se nastavljala najpre živo, a zatim mirnije, ulivajući ton po ton u široku i moćnu melodiju koja bi ga obuzimala celog. Verovao je da ima čarobnu moć, jer bi svega nestalo istog trenutka kad bi krenuli tonovi. I smeha, i vriske, i laveža psa, i vode koja zapljuskuje kamenu obale. Nestalo bi i ljudi koji su ga nagonili na stid, i oca koji ga drži pod ruku, čvrstog i ponosnog. Možda i previše ponosnog, jer zbog tog ponosa nikada nije nosio beli štap. Nestalo bi i setnog osmeha majke koja ih je zajapurena od isparenja iz restoranske kuhinje svakoga dana dočekala istim pitanjem:
"Zar ste opet došli? Pa ne morate baš svaki dan".
Nestalo bi i njene bolesti kojoj nije bilo leka. I očeve teške tuge i potrebe da svaki sekund bude pored nje, pre nego što, kako mu je tada govorio, ona otplovi Velikim tokom.
Da, muzika je imala tu moć da izbriše i prošlost i budućnost, da zaustavi vreme i razvuče ga: sekund na minut, minut na sat...trenutak u beskraj.
"Ulazite li gospodine" prenuo me je glas konobara. "Zatvorite bar vrata, promaja je". Stajao je na istom mestu i posmatrao me zamišljeno.
"Vidim da se dvoumite; deluje prazno, ali ništa nije tako kako na prvi pogled izgleda." Sada se već smešio.
"Zašto ne popijete nešto? Kuvano vino, na primer, ili rakiju. Možete i ručati, kuvarica samo što nije. Uvek kasni, ima slepog muža pa dok njemu pripremi sve što treba..Uđite, molim vas. Nemojte stajati na vratima. Još će neko pomisliti da vas ne puštamo unutra. Znate kakvi su ljudi; misle uvek najgore. Sa ovoga mesta imate najlepši pogled na Veliki tok. Toliko je lep da vas naprosto ponese.."