PISMA ( 3 )

 Draga moja,

Proleće u Moskvi ne može se meriti ni sa jednom prolećem ni u jednom drugom gradu. Možda zato što dolazi posle surove zime koja se takođe ne može meriti ni sa jednom drugom. Pustio sam da mi povetarac raspiruje sećanja, dok sam jezdio brodićem duž reke, od Novospaskog manastira, sve do spomenika Petru Velikom. Dve debele zelene linije drvoreda uokvirivale su rečni tok, a mostovi ispunjeni stisnutim automobilima povremeno su prekrivali nebo. Kakav pitom grad, pomislio sam osmehnuvši se u sebi, iako se mnogi se ne bi složili sa mnom.
Pridružila si mi se opet iznenada, primetivši da su zlatni krovovi nad zidinama Kremlja previše kič. Više te je zanimala fabrika čokolade nego raznobojne kupole na hramu Vasilija blaženog. Park Gorkog podsetio te je na detinjstvo i tražila si da ti pričam o majci.
Pitaš se da li sam stvaran. Pogledaj Zemlju sa visine od desetak hiljada metara i pomisli na stvarnost. Da li bi svet bio stvarniji da možemo da vidimo atome i molekule? Jedina stvarnost jeste ona koju sami stvaramo, sve ostalo samo je obična uobrazilja.
Šetnju sam završio odmarajući se na klupi u Aleksandrovskom sadu i posmatrajući fontanu sa četiri konja okamenjena u stavu propinjanja, sa vihornim grivama i repovima.
Na klupi do mene, sedela je devojka sa knjigom koja joj je počivala u krilu. Nisam video korice, ali jesam ruke. Bile su negovane, sa dugačkim crvenim noktima. Nije čitala. Iako je imala velike i tamne naočare za sunce, videlo se da joj je pogled podignut ka fontani. Lice joj je bilo mirno i nekako ukočeno. Izgledala je kao da ne pripada ovom svetu. Konji u fontani i dalje su se divlje propinjali; bezmerna sila zauvek zarobljena u kamenu.
Šum vode presekla je zvonjava telefona. Devojka je otvorila tašnu, izvadila telefon i javila se neobičnim glasom. Previše otegnuti slogovi, previše mazno. Delovalo je kao da nekog zavodi.
„Ovde Marina", rekla je. „Čekala sam na vaš poziv. Dolazim za dvadeset minuta."
Spakovala je telefon i knjigu u tašnu, ustala i otišla. Za sobom je ostavila miris parfema koji me je podsetio na pokošenu travu.
Dugo sam gledao za njom. Ne zato što je bila lepa i zgodna, a bila je, već zato što su me zbunili njena pojava i glas. Uz ukočeno lice bez osećanja nikako nije išao mazni i zavodnički glas. Očekujem uobičajeno, a desi se neočekivano i neuobičajeno. Slano grožđe. Suva kiša.
Ustao sam da pođem, opijen mirisom pokošene trave i zbrkanim mislima, a na klupi na kojoj je domalopre sedela Marina stajao je preko naslona prebačen tamnoplavi mantil. Prišao sam klupi, uzeo mantil i šta sam drugo mogao da uradim nego da pretražim džepove, u nadi da ću u njima naći neki dokumenat koji bi mi pomogao da uđem u trag vlasnici i vratim joj izgubljeno. Prvo na šta sam naleteo bio je papir na kome je pisalo: Vladimir, hotel „Ararat", soba 213.
„To je moje", začuo sam devojčin glas. Odakle li se samo stvorila?
Stajala je na samo nekoliko koraka od mene sa ispruženom rukom. Prvi put sam joj video oči: blede, plave, prozirne.
„Nemojte", bilo je sve što sam uspeo da kažem. „Nemojte, molim vas."
Pogledala me je trenutak duže nego što bi to bilo uobičajeno, kao da se zamislila. Pogledala je više kroz mene nego u mene. Nisam siguran, ali mislim da sam na usnama video trag osmeha. Nisam siguran, ali mislim da joj je nešto zaiskrilo u oku. Nisam siguran, ali mislim da je uz mantil, na tren, uhvatila i moju ruku.
„Hvala i zbogom."
Svetiljka na pisaćem stolu ostala je upaljena i pošta je legao. Nije mu dugo trebalo da zaspi. Čekao ga je san bez snova i buđenje pre zore. Na stolu je stajala zapečaćena koverta na kojoj je iznad adrese pisalo:
Za Mariju!
Tonući u san, mislio je na sve one reči koje ispisuje iz noći u noć. Mislio je na sumorne aerodromske hotele koje gotovo nikad nije napuštao. Mislio je na gradove koje gleda iz pilotske kabine, a koji nose u sebi mnoge neispričane priče. Nastaviće da piše već sledeće večeri u nekom novom gradu, kada se, posle napornog dana u oblacima, bude konačno spustio na zemlju. Dobro je dok ima kome da piše.
A šta oseća onaj koji čita? - pitao se često. Da li u njega uđe duh pisca, pa zajedno sa njim luta po redovima tražeći sidrišta u sopstvenoj svesti, ili samo okreće strane čekajući kraj pasusa, kraj glave, kraj knjige? Da li ga reči podstaknu da se pokrene i započne nešto novo ili samo odbaci knjigu kao oljuštenu koru pomorandže.
Znao je da će ova pisma čitati samo Marija i da samo njoj predaje breme svojih reči. Sebe je oslobađao, a njoj je stavljao teret. Ili je možda obrnuto? Ko se tu u stvari oslobađa: onaj ko piše ili onaj ko čita?
Neko će valjda znati.