Gošća na blogu Britanske ambasade u Beogradu je mr Maja Sedlarević,
potpredsednica Skupštine AP Vojvodine, predsednica Odbora za evropske integracije i međuregionalnu saradnju, i članica delegacije Skupštine AP Vojvodine koja je početkom februara 2011. godine posetila Kardif i London.

Studijska poseta koju je za delegaciju Skupštine AP Vojvodine organizovala Ambasada Velike Britanije u Srbiji ispunila je zaista sva očekivanja (i više od toga). Delegaciju su činili:

Bajina Bašta je grad od oko 28,000 stanovnika u dolini reke Drine i na dan kada sam ga posetio bio je okupan suncem. Tamo sam otišao da bih, u ime Britanske ambasade u Beogradu odao počast Evelini Haverfild, jednoj od hrabrih škotskih medicinskih sestara koje su radile, a zatim i umrle u Srbiji tokom ili nakon epidemije pegavog tifusa 1915. godine. Evelina Haverfild je jedna od samo tri Britanke koje su za svoj rad u Srbiji bile odlikovane najvišim srpskim odlikovanjem, ordenom Belog Orla.

gost autor: drzurin otac

Još uvijek pamtim jedno dugo, dugo putovanje vozom od Splita do Skopja u sada već davnoj 1963.godini, a neposredno nakon zemljotresa koji je početkom avgusta zadesio Skopje...

 gost autor: drzurin otac

Neko od neznanaca – ribar li je ko li je, uglavnom stranac  neki, našem kraju nepoznat. Zastao na obali rijeke podno Arsinih bašti, posmatrao je u daljini oronule i zapuštene šopske kuće. Zagledan u njihove visoke i ćerpičom ozidane zidove i crvenu zemlju brijegova, u čudu se pitao zbog čega su sve one toliko oronule da izgledaju kao napuštene?

Или У потрази за изгубљеним илузијама


Нисам псето него дивљач. Имам тај опасни поглед, сви ми то говоре. Не умем да шеним, а буним се често, са или без разлога. Него, откуд сад тај прелаз са Er  на Ich form, пита се мој образовани читалац. Хоће ли сад уследити очекивани животни треш, аутобиографија или ти тривијалност свакидашњице? Морам вас разочарати. Трач рубрике и промоције не радимо. Оно што следи јесте прича о једној генерацији, прича која прелази у урбану легенду или чак мит. Ради се о генерацији Зомбија, тј. живих мртваца. Будући да сам једна од њих, ни мене више нема. Оно што живи јесте прича.

Причали смо о животу, о смрти, о ништавилу, о вечно супротстављеном процесу стварања и разарања, о Миљковићу који је за живота био више мртав од свих мртваца заједно, о пепелу који дели људску природу. Тумачили смо Доситејево виђење по којем је за мржњу и пакост међу људима крива неразумност, слепоћа ума, поквареност, самољубље и сујета – непросвећеност ума. Разговарали смо о времену као највећем човековом крвнику, о уметности која нити храни нити брани онога који јој се преда, о Андрићевој Аски која игра игру за свој већ изгубљени живот.

Malo i lepih vesti

Članovi srpskog Teatra Gimnazijalac oduševili su sve u Pozorištu mladih Sarajevo predstavom „Sve je u redu“ i sasvim zasluženo osvojili Grand Prix 6. internacionalnog festivala srednjoškolskog teatarskog stvaralaštva Juventafest.

Kao i dosad - anonimni_autor: 

Kada se Frija probudila bilo je već predvečerje. Sumrak se polako počeo hvatati. Ona nehajno navuče svoj prljavi kombinezon sa lisnatim motivom i spusti se niz merdevine, da od Kjuove familije potraži nešto za jelo. Izašla je na čistinu ispred litice i priključila se grupi vilenjaka koji su se tu skupili. Tek tada primeti da je tu Kju, kao i njegov otac, Vilin-kralj. Oni je samo pogledaše, što je značilo da je već prihvataju kao svoju, jer je tokom svog boravka na zemlji, vilinski narod živeći u malim grupama izgubio naviku da se između sebe pozdravlja. To se koristilo samo u izuzetnim prilikama, naravno. Svakodnevni susreti nisu kod njih zahtevali nikakav formalni gest. Svako je u toj prilici započinjao razgovor onim što mu je bilo na umu, bez ikakvog uvoda.

Evo, kako kaze Anonimni_autor, bas prigodnog dela za danasnji praznik. U prevodu, poslednji deo ove glave.

Pred jutro naiđe oluja koja samo što nije rasturila Gvildinu krovinjaru. Grom rascepa jedno od dva drveta na malom ostrvu, na svu sreću ono koje je bilo malo dalje od kuće. Tu Angarada dobi histeričan napad straha. Tvrdila je kako je moćna veštica kao Gvilda mogla u sebi da baci prokletstvo na njih dve, još dok su se tukle sa njom, i da će im sada nebo zaista pasti na glavu.

Frija se, na te reči, zaceni od smeha, što donekle smiri njenu novu prijateljicu. Ipak joj je dopiralo do pameti kako se jedna vila bolje razume u magiju od nje. Naravno, nije izbegla da je tamnokosa vidarica ne zadirkuje oko toga čitavog narednog dana. Frija joj je govorila da nije ništa bolja od divljih Iraca. Zatim je po veštičinoj kući tražila neotrovnu boju da joj ofarba kožu u plavo. Tako je Angarada upoznala i onu lošiju stranu Frijinog karaktera.

Mene me nema ovih dana jer mi se racunar, nazalost preselio u vecna lovista. Crkle i maticna i procesor. Posto je neizvesno kada cu ga popraviti - nema me...

Nego, nisam htela o tome. Imam stvarno VEEEELIIIKOOO zadovoljstvo da ponovo ugostim jecinuimisinu mamu, koja zeli da podeli sa vama....

Ma, nek vam ona kaze. 

Drage moje blogokolege,

08. februara 2011. godine, zahvaljujući našoj mlekac, objavila sam blog o ni malo prijatnom događaju koji se desio mojoj ćerki, pod nazivom Pripremite maramice. 

U svečanoj dvorani Borovog kompleksa palata u Zaparu, na smaragdnom tronu, sedeo je car i melanholično raspoložen slušao muziku. Bilo je mnogo udobnijih mesta za takvu aktivnost širom zamka, ali je sedenje na prestolu nekako činilo da se njegov zakoniti vlasnik oseća bar trunčicu bolje. Zatvorio je oči i prepustio se tonovima, a kada ih je sledeći put otvorio ispred njega je stajala Oranda. Tako se trgao kada ju je ugledao da za malo nije pao sa svog

Što se branilaca prestonice tiče, oni su desetkovani i iznureni bili u veoma teškoj situaciji, ali im moral nije ni malo opao. Da li je to bio uobičajeni inat toliko karakterističan za Balkan, ili je ideja o svetu bez trešenja bila toliko zavodljiva, tek niko od njih nije uopšte pomišljao na predaju. Očaj im se pretvarao u bes i krvoločnost.

Davne 1996. godine, pred izbore, glavni trač po gradu Nišu bio je o knjizi koju je izdao, u to vreme. Mr. Mile Ilić. Knjiga se zvala „Oči istine“. Ta knjiga je oličavala autokratski pristup političkom životu u Srbiji, posebno u Nišu. Pisali su se hvalospevi, veličala intelektualna snaga mr. Mileta Ilića. Samo mali broj pravih intelektualnih gromada mog grada imalo je snage da ukaže na pogubno dejstvo takvog narcisoidnog pristupa političkom životu, koji određuje sudbinu svih nas. Većina kvazi intelektualaca je aplaudirala i pomno čekala da skupi koju bačenu kosku neprikosnovenog vladara grada Niša. I onda se desilo da loše procene budu kažnjene katastrofalnim rezultatima SPS-a. Personifikacija svih promašaja bio je Mile Ilić.