gost autor: dr zurin otac

Neki siromašak danima sjedio skrštenih ruku  razmišljajući  kako da se ratosilja bijede i siromaštva i prehrani čeljad, ali nikako da  nađe rješenje niti, pak, da ga ko upita: „Aman, bre, čovječe! Što tu danima sjediš – koji ti je đavo?“

 gost autor: drzurin otac

 E.Munk - Melanholija

 ... F. Naliću, u znak zahvalnosti što                                                                                                    

mi je poslao notes za pisanje!

Kažu, vrijeme liječi sve rane. Nije istina!  Još to boli i još traje i mislim da nikada neće prestati boljeti ....

Kopala je baštu i pjevala: „Djevojka je sokolu zulum učinila, zulum učinila, goru zapalila....   i gorjela je gora i dva i tri dana, dok je dogorjela sokolu ...!“

   No complain, no explain. Maybe this's just not your game, maybe another'll be the same. No complain, no explain. That's just nature of the game, no one promised you fair-play. So, get out, or stay and play. They will come anyway

Divno je da dva meseca nakon povratka sa ekspedicije prica o Antarktiku, zastiti zivotne sredine, iskustvu i dalje zivi i objavljuje se u medijima..... svakako prica je tek pocela i nastavice da se razvija i dalje...

Poslednji tekst objavljen je u dnevnim novinama Press i ovom prilikom zelim da ga podelim sa vama. Nadam se da cete uzivati i jedva cekam komentare, misljenja....

 http://www.pressonline.rs/sr/kofer/treba_znati/story/100309/Antarktik+-+Čudesna+lepota+ledene+pustinje.html

 „И зрака и мрака препуне су ми зене.“

 

Књига Песник окованих визија, издавачке куће Алтера букс, ауторке Биљане Мичић, представља прву монографију и озбиљну научну студију која се свеобухватно бави животом и стваралаштвом Милана Дединца, апстрактног, интелектуалног и космичког лиричара, једног од најзначајнијих представника српске авангардне књижевности.

Sve se kanim ovih dana da sednem i napišem nešto i sama, al' ko velim, glupo da prekidam ovu sagu u sred glave...

Stoga, evo nastavka.

Kao i uvek komentari, osvrti i sugestije dobrodošli.

I svi imate pozdrav od mog gosta koji polako počinje da vas upoznaje i prepoznaje. 

Erd se izvukao iz lifta na trinaestom nivou, plašeći se zamke na vratima kada bude iz njega izlazio. Polako se došunjao do pokretnog stepeništa i, pošto je preskočio senzore, peške se spustio niz njih. Dospevši na niži nivo, on čučnu u zaklon i u uključi detektor. Nivo je bio prazan. Mežutim, Džil nije ništa rizikovao. Sačekao je još neko vreme, ne bi li se Asa neoprezno pomakla, ako je negde u zasedi, i tako otkrila svoj položaj. Kako se dugo ništa nije dogodilo, on shvati da se ponaša više kukavički nego li oprezno, pa se diže i uputi ka sredini hola. Tu, pravo naspram vrata lifta, bio je ulaz u Zabranjene prostorije broda. Nešto mu je govorilo kako ona nije mogla da ode nigde durgde. Ako je mislila da će se on zbog toga uplašiti i odustati, ljuto se varala. Šta god može da uradi kilavi Evelonac, dva puta bolje može snažni Džil. Pričvrstio je tragač kretanja na poseban ispust svoje višenamenske puške. Tako je lako mogao da okreće cev u pravcu nečega što se kreće a da to upošte ne mora ni da vidi.

I, da vidimo sta je dalje bilo...

Autor vas, kao i uvek pozdravlja. Još nisam uspela da ga ubedim da se registruje pa da sam odgovara na komentare, al' ajde - pisaću ja.

A, vi, komentarišite - nemojte da se stidite.  

Kju preskoči ogradu, nameravajući da pokuša ponovo. Horg munjevito reagova. Usporenje vremena opet spase vilenjaka. Udarac zadnjih ždrepčevih nogu promaši Kjua za samo nekoliko santimetara i pogodi ogradu boksa. Greda, čitav decimetar debela, puče kao da je neko presekao nožem. Retko se događalo da nešto od tvrdog hrastovog drveta, tako pravilno pukne. Snaga Horgovih nogu stvarno je bila neverovatna. Kju u tom trenutku nije gubio vreme da se divi ždrepčevoj snazi. On je trčao konju uz bok, pokušavajući da se tako, relativno siguran od kopita, vine na njegova leđa. Iskoristio je trenutak kada je konj pokušao da promeni pravac okretanja, i skočio mu je na hrbat. Ždrepčeve zadnje noge poleteše visoko u vazduh i on mu se nađe na vratu. Konj pojuri kao da ga gone demoni, dok mu je Kju, skliznuvši sa leđa, visio na šiji. 

Ajde da zavrsimo i ovu glavu.

Kao sto ste mozda primetili - nas Anonimni Autor konacno se oglasio, pa sad mozete s njim da caskate do mile volje...

Sretna nova godina svima! 

- Dobro, vratimo se na vilinski svet - vilenjak je želeo da se što pre isčupa iz lavirinta ljudskih verovanja. Energično je nastavio:
- Kako sam već rekao, na Evelonu su živele razne razumne rase. Najpoznatiji od svih, sem nas, naravno, jesu Rotbuni, koji nastanjuju oblasti polova i hrane se mesom morskih sisara, koje veoma vešto love. Posle dugog perioda rotbunskih ratova, koji su opisanani u „Gvozdenoj Knjizi" mi smo sklopili trajan mir sa njima i oni su redovno služili kao tragači pri našoj vojsci. Neki su čak došli sa nama, na ovaj svet. Ljudi ih se uvek plaše i brkaju ih sa bersercima, što je potpumo ludo, jer su oni prilično krotka stvorenja koja potpuno kontrolišu sopstvene postupke „samozakonikom". Neki ljudi su bili toliko opčinjeni njihovom pojavom da su svoje ratnike oblačili u medveđe kože da bi ličili na njih. Naravno, oni su doprineli njihovom lošem glasu na ovom svetu.

 Četvrtak je, pa da ne kvarimo naviku... :cvetic:

Nego, da se vratimo osnovnoj priči...
U isto vreme kada su Arnas i Lesing otišli iz Ejaberga, na sasvim drugom kraju Norlanda jačala je moć jednog čoveka poznatog kao Sigvrat Odvratni. Sigvratov otac beše kao i Ejojf, jedan od preživelih boraca kralja Osfifa Pobožnog (Hrišćanina), čija su zlodela bila dobro zapamćena u ovom narodu.

U sred ovog haosa, nekako prija da se pročita lepa vest.

Pogotovo kad je iz sporta i kad je to sport o kome se, inače, kod nas malo zna - Američki fudbal.

Ovaj sjajan tekst iz Blica skoro me je rasplakao, pa rekoh, ajde da ga malo promovišem - momci su to zaslužili:

http://sport.blic.rs/Ostali-sportovi/Americki-fudbal/252899/Tihi-heroji-Spasavali-tudje-zivote-pa-krisom-odigrali-svoj-mec-zivota 

Vidimo se dogodine! 

Nekoliko priča jednog mog (bivšeg) kolege

*

I ja sam bio ulični muzičar. Neka od najboljih sjecanja su mi ostala od tad. Doduše, ja sam "radio" u Europi uglavnom. Bilo mi je neugodno to radit u rodnom mi Zagrebu.

Uglavnom

Slo24ultra biciklistička je trka u Sloveniji, koja se održava

Nik Boliteri sa autoritetom i lakoćom priča o brzini, vlažnosti i pritisku vazduha, jasno je da se u njegovoj legendarnoj teniskoj akademiji na Floridi i o tome puno vodi računa. I svojim izgledom ukazuje da je sa tog opuštenog sunčanog poluostrva: ima skoro 80 godina ali mu ten, vitkost i frizura sakrivaju deceniju ili dve.

U četvrtak ujutro smo se sreli ispred kafića Red Star, oko vrata nije imao nikakvu akreditaciju jer je verovatno jedan od retkih kojima to nije potrebno. Bavi se tenisom više od 50 godina, tokom kojih su kroz njegovu školu tenisa prošli Monika Seleš,

Spomenuo si da je sve nekako doslo na svoje mesto sa timom sa kojim radis. Da li mozes da mi kazes sta se to desilo, ko su ti ljudi koji su bili najvazniji u tvom razvoju?

To su isti ljudi koji su bili prosle godine, samo sto smo pronasli nacin da se bolje organizujemo i pripremimo za meceve i da znamo sta radimo na terenu i van njega. Svako od njih je strucan u svojoj profesiiji sto olaksava moj posao da igram dobro na terenu i pobedjujem. Pored toga imamo jako blizak i jako dobar odnos van terena gde mogu da podelim mnoge stvari iz privatnog zivota sa njima, sto je jako bitno.