Vinset van Gog

Letimičnim skeniranjem sportskih tv kanala, dalo bi se zaključiti da je snuker, danas,  globalno najpopularniji vid bilijara.

Mada, opet, on je geografski usko skoncentrisan na britansko ostrvo i  kinesko govorno područje u Aziji. Ima izuzetaka, ali su oni baš kao i u vaterpolu – potvrda glavnog principa raspodjele sfera uticaja.

U narodu, našem (tko god da smo),  i dalje je bez premca po popularnosti klasični rupaš, sa svim podtipovima glede pravila koja se u detaljima razlikuju od grada do grada, lokala do lokala.

Moj omiljeni tip bilijara je karambol. A ova zaljubljenost  traje već 30 i kusur godina. Vjerovatno da je tome doprinjela CG particija mog kolektivno nesvjesnog, odnosno podatak da je upravo sto za karambol (donesen iz Italije) bio smješten u Njegoševoj biljardi na Cetinju.

 gost autor: gavros

Aprila ove godine napustio nas je veliki reditelj Miloš Forman (1932-2018) koji je bio dobitnik brojnih međunarodnih priznanja uključujući dva Oskara za režiju. Razgovor koji slijedi preuzet je i preveden sa portala trećeg programa BBC radija prije nekoliko godina dok su još uvijek postojali transkripti razgovora koje je u svojoj emisiji vodio Džon Tuša sa brojnim umjetnicima.

 gost autor: shmo

Или: Предање о Станивуковићима

Упутство за коришћење:

Ова прича се преноси усменим путем. Првенствено је томе намењена.

То што је неко решио да буде у једном тренутку записана не би требало да поремети њену првобитну намену.

"Gost bloger":Dz. M. Kuci:

Izranjanje iz cenzure

Pocev od ranih sezdesetih do negde 1980. godine, Juznoafricka Republika odrzavala je jedan od najslozenijih cenzorskih sistema na svetu. U sluzbenom zargonu nazivan ne cenzurom nego "kontrolom publikacija" (cenzura je bila rec koju je radije cenzurisao iz javnog diskursa o sebi), sistem je imao za cilj da kontrolise diseminaciju znakova u bilo

... dobacivanja s VIP galerije za pušače. Sve se, kao i prošli put, dešava u divnoj zgradi Jevrejske opštine, u (zeznuh se malopre, nije u 19h) u dakle  20h (s kašnjenjem od oko pola sata) u Kralja Petra 71 u Art centru (za nekulturne - preko puta hotela "Rojal" gde barabe dolaze da jedu u gluvo doba jer restoran, razume se, radi celu noć. 

Sve u organizacije Art centra i Gemološkog društva Srbije (mutna posla, jasno k'o dan) ali nije to važno. Ne zovem vas da kupite moju knjigu (ako vam se omakne, ok, ne branim) nego da (ukoliko nemate šta zabavnije ili

Bolničke čekaonice su tmurna, depresivna mesta. Naročito one u dežurnim bolnicama.

Međutim, sinoć, negde oko devet, čekaonica hirurgije na Bežanijskoj kosi bila je, verujte mi, najrazdraganija u gradu. I šire.

Nisam sva svoja ovih dana.

Sve mi se mota po glavi - a šta da nisi imala sreće? 

A jesam, imala sam sreće - drugog izraza za to nemam. I onda se opet svađam sama sa sobom, mogla sam to i ranije, nije trebalo da odlažem. Al' što reče moja mama - za prolivenim mlekom suze se ne liju.

O čemu pričam? O mamografu. Odavno se, kao spremala da odem "da odradim i to". Pa te čekam da me pozovu (jes' kao da će), pa nemam para za privatnika, pa ne znam kako se to zakazuje, pa... Pa sto i jedan izgovor, a lepo znam da sam odavno prešla 50 i da to moram da uradim.

Incident ili pokušaj atetnata?

Bezbednosna sapunica se nastavlja. Sada više nemam nameru da sa osmehom na licu pišem blog već vrlo ozbiljno se trebamo zapitati svi šta se zapravo dešava.

Ono što je dostupno u medijima ukazuje na dva moguća scenarija.

Jedan je da se “spinuje” navodna ugroženost najviših državnih funkcionera.

Drugi je da se opet ponavlja

Noću 17 na18.06.2014. godine uklonjene su poslednje barikade na mostu na Ibru u Kosovskoj Mitrovici. Voleo bih da misli Ive Andrića počnu da žive na ovim prostorima. Treba nam mir, treba nam spokoj, treba nam život a ne imitacija života. Da li će se to desiti?

I ne samo da sam čitao i slušao "Mostove" nego sam i po njima hodao.

Bila je 1989. Maglovito se sećam snimaka ljudi kako prelaze zid. Sećam se njihove radosti. Bio sam srednjoškolac, tek krenuo u drugu godinu. Nekoliko meseci ranije vratio sam se sa prvog velikog putovanja na koje sam išao sâm. Bio sam u Moskvi, Lenjingradu i Kijevu. Bio sam u Ermitažu. Te zime počela je revolucija u Rumuniji. Iz moje varoši slata je pomoć borcima protiv Čaušeskuovog režima.

Nesumnjivo da nas spaja vrlo brzo sa nekim ako delimo istu ljubav prema nekoj vrsti muzike, filma, knjizevnosti, u novije vreme cak i hrane.
Ipak, postoji nesto drugo sto smo mozda ismevali nekada davno jer je u nekadasnjoj Jugoslaviji bilo cesto medju ljudima koji su dosli u Beograd iz neke daljine. Ono kada dva nepoznata coveka poticu skoro pa iz istog zaseoka i nadju se u gradu na istom poslu.
Danas gledam na to nekako drugacije jer sam uhvatila samu sebe u pronalazenjima  bliskosti sa ljudima koji su hodili nekim stazama mog detinjstva.
Jedno je podsecanje sa

31. oktobar

(prekoredna priča, jer uskace pre drugih nenapisanih a koje su se zbile od Urumčija do danas kada se ovo desilo)

Počelo je kao ostvarenje kamperske noćne more: najpre gnevni udarac pesnicom u šatorsko krilo s moje desne strane, potom šut u uži deo, tamo gde su mi noge. I vika na nerazumljivom jeziku.

„Hej! Šta se dešava!" vičem iz sna.

*

Ne volim velike gradove. Odvikla sam se od života u gužvi i buci, od udisanja smoga i zamagljnog pogleda na uske komadiće neba. Ali nije samo to ono što me odbija od gradova. Najveći problem nastaje kada treba izaći iz nekog od njih, dokopati se čistog vazduha, širokih vidika i one tišine u kojoj su zamrli svi zvukovi napredne civilizacije. Problem je posebno velik kada taj grad iz kog treba pobeći u slobodu ima nekoliko puta više stanovnika nego cela Srbija, a prostire se na površini koja bi obuhvatila Beograd i Novi Sad u nekom ogromnom prstenu, prečnika preko sto kilometara.

Gost autor: Aca52ns

Све што су урадили, урадили су срцем за своју отаџбину и своје потомке. То су сматрали дужношћу, а не обавезом. Нису били професионални војници, већ сељаци, извучени из шљивика, од волова, са плодних ораница и винограда. Загинули су као Cпартанци и нису