Vraćam se iz Podgorice (bio poslom) za Beograd. Čekam voz, imam još 2-3 sata do povratka. Dosada ubija, sve novine sam pročitao. Setim se da bi trebalo negde da bude prenos Đokovica (ipak ga svojataju pomalo Crnogorci) i Nadala. Sedam u kafanu na železnickoj stanici. Imaju TV, imaju i Noleta, kuvaju ok kafu (ništa ekstra al nije baš sikteruša) a koka kola iz friza

Da se ne lažemo, nisam od onih koji veruju da u životu mora samo da se umre i da se plati porez. Jok, Bog je to malo drugačije predvideo za odabranu grupu (i mene u njoj), koja za razliku od ostatka čovečanstva plaća stopu poreza umanjenu bar za 20-30% a ponekad ne plaća ništa. Ovaj tekst nije opravdanje, pranje savesti ili nešto slicno...

 

Vraćao sam se sa gazdom sa nekog kraćeg puta po Vojvodini. Uspešno obavljen poslovni dan, ovce uredno ošišane. Svratismo u jednu kafanu u Karlovcima, i čekajući svoje porcije mesišta sa ognjišta on je odlučio da prekrati to vreme filozofskim razgovorom:

ON: Znaš, ljudsko društvo i nije mnogo odmaklo od džungle. I dalje je to samo ono pojedi ili budi pojeden. Evo recimo,

Podnaslov: Naravno ako se oni mene budu manuli a trebalo bi pošto auto trenutno ni nemam, mada sa Parking Servisom se nikada

Budi me zvonjava od spolja. Komšija, jedan od onih dosadnih. Viče: komšooo, odneše ti kola. Istrčavam na terasu u gaćama što očigledno dodatno zabavlja veoma principijalnog saobraćajca. Kaže: momak, auto je delimično parkiran u zoni pešačkog prelaza. To delimično je doduše stvar slobodne procene, kako moje da policajac nema ni tri razreda osnovne i da je jedva savladao reč delimično,