U povodu gostovanja na Sajmu Knjiga, u petak 28.10.2011. od 18:30 do 19:30. na štandu Geopoetike u Areni hale 1, potpisivaću zbirku priča "Odakle sam bila, više nisam"
Dođite. Kao poklončić, prva pripovetka iz zbirke:

Prozori Alfame

(kratkometražni igrani film)

U Alfamu se ne dolazi kolima. Ulice su preuske i prestrme. Ovde se inače teško i sreće neko ko nije iz kraja, tek poneki turista nesvestan da se zatekao tamo gde žive ljudi i gde mu može biti i nije mesto.
U Alfami su prozori taman toliki da u svaki može da se urami po radoznala bakica. To što je alfamska mahala na padini okrenutoj ka Težu, to njima nije bitno. Alfamske babe lep pogled na reku slabo zanima.

Kad ga prvi put vidiš na trotoaru, upitaš se:
- Šta je ovom čoveku? Zašto mi maše? - pomisliš da te je s nekim pomešao. Eventualno mu, ako si takav čovek, uzvratiš osmehom.
Kada ga drugi put vidiš kako ti maše, pomisliš da je nekakav dobroćudni čudak ili pijanica. Nasmešiš mu se i odmahneš mu.
Vidiš ga treći, četvrti, peti put. Stoji ispod semafora, pored saobraćajnog znaka koji zabranjuje skretanje na desno. Prepoznatljiva figura, visok i mršav, aristokratskog držanja. Uvek nosi naočare od crne plastike, zalizanu belu kosu i dugi šal. Uvek je besprekorno odeven, staromodno ali na svoju ruku, u odelu i dugom mantilu, uredan, obrijan i čist, kao da je krenuo u operu. Stoji, nasmejan i maše ti.

- Ništa, dušo, ljubim te. Neću da te zadržavam. Valjda ćeš ovih dana imati malo više vremena pa da se lepo ispričamo - kaže Vanjina mama posle sat i tri četvrti razgovora sa sinom preko kompjutera. 

 

Ima ljudi, i nije ih malo, što su u stanju da drve satima o nečemu što znaju ili što ih zanima. Specijalnost Vanjine mame je sasvim druga, ona, naprosto, ume da razgovara.

U nedelju, na praznik Presvetog Trojstva, leta gospodnjeg 1515. dvadesete godine vladavine Manuela, Božjom milošću kralja Portugala, Algarva i zemalja s ove i s one strane mora od Afrike do Arabije, Persije i Indije, po njegovoj ličnoj zamisli i naredbi, dogodiće se čudo neviđeno. Trg između Palate na Obali i magacinâ kolonijalne robe s druge strane, za ovu priliku dodatno je ispregrađivan drvenim tablama i zatvoren kako sa strane grada tako i prema reci. Oko brisanog prostora u središtu trga podignute su tribine, kao što bude za borbu s bikovima.

ODAKLE SAM BILA, VIŠE NISAM & druge lisabonske priče 

Noćas sam, što kaže pesnik, usnio neobičan san. U njemu mi je nepoznata gospođa objašnjavala kao treba da pišem KFOR-u da bi mi potom i izdiktirala pismo. Probudio sam se pre zore i po sećanju sastavio sitnu knjigu. Dakle:

Poštovana gospodo,

Obraćam Vam se u ime LINGUEAMUNDI, prevodilačke agencije sa preko 15 godina međunarodnog iskustva. Nedavno smo otvorili kancelariju i u Beogradu. Svakodnevno radimo s velikim brojem jezika, uključujući engleski, albanski i srpski.

Do odluke da se obratimo KFOR-u došlo je pošto smo u medijima uočili sledeću

Za svaku državu je blagotvorno da propagira masovni sport i elitnu kulturu. Nasuprot tome, elitni sport i masovna kultura dalekosezno zaglupljuju najvažniji resurs države, njen narod.

pripisano Rambo Amadeusu, ne znam da li je on autor, ali se slažem.

I ako bi mogli da ne spuštate raspravu na lični nivo, bio bih vam neizmerno zahvalan.

PUSTO OSTRVO

Pošto sam suviše zahtevao od kapetana broda kojim sam putovao, iskrcan sam na jednom pustom ostrvu. Dali su mi namirnica za petnaest dana ili petnaest godina (to nikada nisam uspeo sa sigurnošću da utvrdim), naoružanje i municiju (uključivši i atomske bombe), i dopustili su mi da sa broda ponesem jednu knjigu i jednu ploču.Izabrao sam Don Kihota i Orfeja. Valja objasniti zašto. Trebalo je da živim sam, i u mmiru, ako je to moguće. Trebalo je puno da radim i da mi što manje stvari odvlače pažnju. Nema bolje knjige nego što je Don Kihot, od koje se dobro nasmeje a u njoj je i nepostojeća Dulcineja, i Orfej, od koje se plače i u kojoj je umrla Euridika. Ovim namernim odsustvom ja sam ispunio svoje beskrajne noći.

 

Od kuće mi prečesto stignu tužne vesti. Evo danas mi javlja komšija Mića: "Noćas je, u bolnici, preminuo Miličin i Ivanov tata."

Umro je Predrag Ivanović, džez muzičar, vođa legendarnog vokalnog džez kvarteta, drag čovek, jedno od lica koje pamtim iz dečaštva. Jednako mi je žao kao onda kada je otišla Duda, Miličina i Ivanova mama, pevačica u istom kvartetu i u operi, do poslednjeg dana lepotica bez jedne bore na čelu. Pravila je divne krempite. Krasila je mila priroda i zvonak smeh, najlepši na svetu. Nikada posle nisam čuo ništa nalik. Kod njih sam po snegu išao na slavu, a leti sam, kad je vrućina, navraćao da posedim u bašti gde smo pili ledenu kafu i gde je ispod lišća živela kornjača zvana Alfons. To su bila vrata gde sam mogao, kad prođem popodne, da zazvonim i da mi prijateljsko lice otvori i obraduje mi se. Poslednji put kada sam bio, oboje su bili tamo. Sada mi je žao što to nisam češće činio, jer takvih vrata poznajem sve manje. Čak i u Beogradu. I zamišljam kako će drugari moje dece, ovi što s njima sada drugujem, i što meni tako navrate kad se ne nadam, možda isto pomisliti kad mene ne bude bilo. I da će me pamtiti ovakvog kakav sam sada. I drago mi je. Lepo je kad te se sete. Za sećanje na Dudu i Šimpu:

Zamisli ovakvu situaciju:

1) Otac odluči da te vodi na dalek put, ali se zezne u proračunu i umesto za uskršnje praznike kupi avio karte i rezerviše smeštaj za vreme školske godine.

2) Za to vreme ministarku prosvete isprozivaju da je blaga, pa ona, u samoodbrani, uvede  zakon da ako prekoračiš određeni broj izostanaka, opravdanih ili neopravdanih, padaš godinu u školi.

3) Tebe ćale ipak odvede na put, pošto ukupan broj izostanaka ne prevazilazi ministarkin limit. Za malo.

4) Sit se izdosađuješ sa ocem, i taman je vreme da kreneš kući,