да ли зарад окружења ми, или пак пар чаша жестине сркнуте у пријатном друштву, често у кошмару  снова који потом уследе наслутим нешто као тихи јецај који ми с’воде  Дунава ту ома под прозором смештаја уху све глувљим допре и онда ми осетљивом севну мозгом лажљиве причице овдашњих које указују

састав на тему . . . . пако тулуд?

причоми ,знамга онако, јутрос 1 у аутобусу , јер аутоми напречац ноћас кљокно пошто му штуц-дозна распрскивача дизела очла, рикно јој наиме клајстер па ушмелцовала, како је ,не зна када ,чуо вест коју му је половично пијан испричао ,док га је држао загњуреног у писоар паба ‘’код дерикоже’’ да се исповраћа ,

мамга О гроомног, скоје год стране да га мерите исто. аи подебоје. сећам се увојски каце купамо и капетан мирко је пар пута навратио да га види дога сапунам. шта капетан и мајор кирета. присећам се наиме једног летњег дана доксам се настражи сунчо ( неко истурено стражарско, до мојега  важно, место наивици шуме) а он се пришуњо у обиласку да ми је честитао и похвалиоме кад га разбезекнут спазијо. и дао ми, подуши добар, два прекореда изаласка уград.војска ме онда прозвала сурлаш а ја се чудијо баш имам нос невелик, само сам тек тек клопав, па ваљда збогтог на слоневе поцећам.

док шетам синоћ програм 10 хиљада корака свако вече и умрећеш здрав, присећам се записа развратника В. Зупан-а из затворских му антимемоара насловљеним Левитан

- за разговоре удвоје најпогодније је ћутање, 

....ако пожелимо да схватимо садашњицу не смемо следити традицију која је дели на примарну и секундарну.

мало ли је ,ако у овом, по свему судећи слуђеном времену, у којем живимо успемо да контролом и овладавањем тела досегнемо и овладаност мислима те тако постигнемо социјалну хармонију са окружењем неговајући на тај начин (не)подељен ризик нових могућности.

- стварност је за оне који нису довољно снажни да поднесу снове ( S.Frojd )

године ,те породично окоље, дају ми предност да данас могу да живим по својим жељама (како би оно стари латини казали otium cum dignitate ) обзиром да сам своје бављење у претходном времену схватао као нешто вештачко а не као прави живот.укратко, проживех га у дезилузији.

 састав на тему . . меморијом трошном 

Отац мој, да је потрајо ко дед му Петар, заокружијо би стотку.

Ал' ние.

Одавно га већ нема, а био је идеалан за дружења, свестрано образован, бечки студент послепрвосвецкоратних, двадесетих година, када ни беч

прилог на горњу тему али формом малкице различит одосадашњихми . . .

(Младост гледа у будућност, старост гледа у прошлост, средње доба гледа у огледало и ....не верује својим очима.)

мој рођак, пропали студент Вукашин Прокупац звани Грозд, свирао је звечку у deBil - овом гостујућем оркестру у кафани код баба Чангризе . наиме ти уметнички пролазници по винском Срему имали су новину. 

гост Аутор г. Јеремија 

Jozef K. je, pre nego što sam ga upoznao, bio profesionalni oficir.

                   Oficirski poziv je duga tradicija njegove porodice. Iz generacije u generaciju, bar je jedan muški član tu tradiciju nastavljao. Kako je Jozef K. bio jedinac, pitanje njegovog životnog poziva nikad se nije ni postavljalo. To što je bio nežne građe, emotivan i sa izraženim sklonostima, pa i talentom,