B92 Blog

To je kao kad gledam s terase, vidi se u pijaca u daljini, nesretno zabodena medju zgradama i lišena svake poetičnosti. Nikad ne bih poželeo da je naslikam. Ne zbog tamnosivih nadstrešnica tezgi čiju zardjalost odavde jasno mogu da zamislim, već zbog one ljudske vreve koja se sa ove visine vidi kao neurotično mrdanje neodredjene žive materije. Taj alien pokret nije pulsiranje, više je niz trzaja nepravilnog ritma. Izaziva blagu jezu. Ako je kojim slučajem sunčan zimski dan, broj ljudi je mnogo veći. Dok hodam, izbegavajući, zastajkujući, propuštajući, noseći, uvek mi se pojavi ista misao – nekako su izmileli. Tamni kaputi puni sivog trunja rasutog po tkanini koja podseća na čojane šinjele, izmešani mirisi naftalina i lavande, sanjive jutarnje fizionomije i razbarušene kose. Teško mi je da ih posmatram kao ličnosti. Sam prostor, sama svrha zbog koje su ovde, oduzima im svaku individualnost. Ne