Svaka samoposluga u okolini nudila je odličan izbor svih vrsta sireva: domaćih austrijskih, i onih uvoznih što su stizali iz Francuske, Italije, Holandije, Nemačke i komšijske Švajcarske. Gaude, edamera, trapista i kamembera, pakovanih na najrazličitije načine i one u rinfuzu.
Feldkirh je - kad rekoh "domaćih austrijskih" a kao mesto zbivanja  -  naime gradić u Forarlbergu, najmanjoj i najzapadnijoj austrijskoj republici smešten uz samu granicu sa Lihtenštajnom i otprilike na početku doline stare Rajne koja teče do Bodenskog jezera.
No izbor svakog pravog Montafonera, gde god da se nalazi a to može da obezbedi, jeste Montafoner Sura Kees.

Da, upravo tako zvuči Montafoner Sauerkase na tom čudnom dijalektu koji je mešavina nemačkog i retromanskog, u dolini nekada divljoj a sada bajkovitom skijaškom raju, koja se pruža petnaestak kilometara uspinjući se polako od Bludenca uz Silvreta Hohalpenštrase sve do pasa na preko 2.000 metara nadmorskevisine kojim se prelazi u Tirol. 

Ali, nisam hteo o tome, bar ne sada.

Proces kulturnog genocida najvećim delom  je završen momentom izbora Tomislava Nikolića za prdesednika Srbije. 

Finalni čin obavljen je izborom Aleksandra Vučića za njegovog naslednika, a sahrana Šabana Šaulića u Aleji zaslužnih građana  biće samo razmeđa između tragedije i farse, onad dva oblika istorijskih epoha koje se kod nas stalno smenjuju jednom u dva veka ostavljajući nekoliko decenija za normalan život i prosperitet. 

Zasukao brke, zašiljio plajvaz, stao u ozbiljnu pozu i napisao platformu.

Gost autor Mnenadic  

Osnovni cilj građanskih protesta je promena sistema koja građanima Srbije garantuje svojstva pravne države i uspostavu suštinski demokratski uređenog društva.
Sama promena vlasti nije i promena sistema, već samo prvi, neophodni korak. Dok je postojeća vlast u poziciji da utiče i upravlja društvenim procesima i tokovima, promena sistema nije moguća, zato je promena postojeće vlasti nužan preduslov za ostvareje krajnjeg cilja.

Odavno nije vest  da je u Srbiji vlast nešto ukrala ili predsednik nešto slagao. 

Vest je da postoji sudija koji je spreman  da presudu donese po zakonu, u skladu sa sopstvenom svešću i savešću. 

Doneta prva presuda da PIO penzioneru vrati uzeti deo penzije 

Dok se nosilac propale politike, sateran u ćošak, bori da sačuva srpski narod od koalicionih partnera svoje partije koji bi da sve srpsko pobju i rasteraju sa Kosova, Baš kao onomad Dragutin Zelenović u skupštni Srbije dok su ustaše klale po Stocu a opozicija tražila izbore. I baš kao Dragan Jočić onomad kad je opozicja pitala o Legiji a Hilandar goreo - izdajnici opet otvoreno nasrću na sve svetinje, raspoređeni tako da izgleda da ih je mnogo iako ih je šačica, po jedan na sedam kvadratnih metara..  

Manje od sto godina trebalo nam je da dođemo do toga da bi Dobrica Ćosić, da je živ, mogao bez mnogo muke da napiše novi roman sa ovakvim naslovom, hiperrealistički opisujući Srbiju u drugoj deceniji dvadesetprvog veka.

Dve slike koje govore više od dve hiljade reči. O Srbiji ali i o svetu u kome živimo i o Evropi kojoj težimo. 

Retki su ljudi koje je nemoguće sameriti. Visoki između dva i osam metara, a sasvim retko i samo u intimnim prilikama, sa porodicom i prijateljima svojih stotinu i sedamdeset centimetara.

Još su ređi oni kojima se pod bolničkim prozorom bez poziva i molbe okupe stotine dobrovoljaca da ponude svoju krv za spas i ozdravljenje. 

Onih koje poštuju naši i njihovi, ovdašnji i tamošnji, levi i desni, crveni, zeleni i plavi i o kojima nikad niko ne izgovori ružnu reči - nema.  

A bilo ih je, do nedelje. I danas je baš takav jedan ispraćen hiljadom sugrađana i poštovalaca otišao na počinak i odmor.

Enes Taso, general i Ljudina.

I evo na sahrani  nepročitanog govora Živoslava Miloradovića, vozača kamiona u zemlji talijanskoj, kao opela jednom velikom čoveku i jednoj zamalo velikoj zemlji. 

Sve je pripremljeno: proscenijum, kasting i imizanscen, i puška postavljena na zid u prvoj sceni otkočena je i repetirana.

Kao onomad pred prvu Pustinjsku oluju, kao pred Savezničku snagu, kao pred drugu Pustinjsku oluju, kao pred agresiju na Libiju. Tu je mali prljavi proksi rat, tu su teroristi kao saveznici, tu je "zlikovački režim" a bogami i hemijsko oružje (bačeno na sopstveni narod).

 Sve je isto, sem što u Kremlju ne sedi Boris Jeljcin, a Rusija nije na kolenima.

Na današnji dan, u ovo vreme  a pre 15 godina da su postojale - društvene mreže orile bi se od pozivanja Zorana Đinđića da podnese ostavku.

Zbog katastrofalnog procenta podrške u elektoratu. Zbog brutalnog pragmatizma. Zbog kriminala i korupcije. Zbog uništavanja privrede. Zbog prodavanja države. Zbog kočenja u evroatlanttskim integracijama. Zbog predaje Kosova. Zbog nepriznavanja Kosova. Zbog kriminalnog okruženja. Zbog stranačkog zapošljavanja.

A onda dva obična i jedan ledeni metak promene sve.