Sve je pripremljeno: proscenijum, kasting i imizanscen, i puška postavljena na zid u prvoj sceni otkočena je i repetirana.

Kao onomad pred prvu Pustinjsku oluju, kao pred Savezničku snagu, kao pred drugu Pustinjsku oluju, kao pred agresiju na Libiju. Tu je mali prljavi proksi rat, tu su teroristi kao saveznici, tu je "zlikovački režim" a bogami i hemijsko oružje (bačeno na sopstveni narod).

 Sve je isto, sem što u Kremlju ne sedi Boris Jeljcin, a Rusija nije na kolenima.

Na današnji dan, u ovo vreme  a pre 15 godina da su postojale - društvene mreže orile bi se od pozivanja Zorana Đinđića da podnese ostavku.

Zbog katastrofalnog procenta podrške u elektoratu. Zbog brutalnog pragmatizma. Zbog kriminala i korupcije. Zbog uništavanja privrede. Zbog prodavanja države. Zbog kočenja u evroatlanttskim integracijama. Zbog predaje Kosova. Zbog nepriznavanja Kosova. Zbog kriminalnog okruženja. Zbog stranačkog zapošljavanja.

A onda dva obična i jedan ledeni metak promene sve. 

Foto: Anthony Madden

 ... ili: vivisekcija metoda jednog šarlatana

Tri je dana i tri noći brujala mreža užarena u brobi na virtuelni život i virtuelnu smrt između navijača i protivnika Brankice Stanković. Među tim navijačima i protivnicima pojavljivali su se najčudnovatiji likovi i frikovi a apsolutni hit u hitu bile su srdačne pohvale i čestitke voditeljki "Insajdera" na izvanredno obavljenom poslu, upućene od strane Ksenije Vučić i Nebojše  Krstića uz horsko sasluženje  silesije botova.

I potpuno je u drugom planu ostao sam kvalitet intervjua, zasenjen pitanjima da li se ona i zašto se doskorašnja ikona slobodnih medija prodala vlasti i Vučiću kao njenoj personifikaciji.

Nikad mi zaista nije bilo jasno otkuda toliko oduševljenje "Insajderom". Da me je nko pitao rekao bih da je reč o prilično tanom sa novinarske i jakom sa produkcijske strane medijskom projektu predvidljivih sadržaja i zaključaka, sa bombastično najavljiovanim gromopucatelnim temama tanko obrađenim i bez prave činjenične težine kad se razgrnu sve te krupne reči i krupni kadrovi. A najlošije među tim emisijama bez konkurencije su po pravilu one u kojima u studiju sede sagovornici vizavi voditeljke. Zato sam se, ne bez zebnje . videvši najavu upitao "Kuku, Brankice, kud si pošla s golo dupe međ pijane Turke?!"

Da se odmah razumemo: svakako ne spadam u one koji veruju da je Brankica Stanković svesno i namerno Aleksandru Vučiću odradila PR i častila ga novom parolom - "Eto, vidite li da ne idem samo na Pink i da odgovaram na sva pitanja?" 

Po drevnom mitu kralj Mida od boga Dionisa po sopstvenom izboru kao nagradu dobio je specijalan dar: da sve što dotakne pretvori u zlato. Njegovo ushićenje trajalo je, kaže dalje legenda, do momenta kad je shvatio da se zlato koje nastaje kad bi dotakao hranu - ne jede. Onda je boga molio da čudesnu moć uzme natrag.
Izabrani kralj republike Srbije, Aleksandar Vučić od usuda i građana Srbije dobio je gotovo istovetan dar. Samo što njegov dodir ne proizvodi zlato, već, da prosti poštovano čitateljstvo - feces. I to od svega, sem od ljudi oko njega. I ne zato što su oni na njegov dodir i moć koju ima otporni - o ne! Već zato što mu, kao takvi, dolaze. Gotovi, sažvakani, svareni, izbačeni. 

Dosadna noćna smena bila je tačno na svojoj polovini - sat je pokazivao 2 - kad je mašinovođa instinktivno pogledao na sat istovremeno kočeći da bi ztaustavio kompoziciju na samo nekoliko kilometara pred svojim krajnjim odredištem: kasarnom „Stevica Jovanović" u Pančevu. U pitanju je bila poslednja etapa od železničke stanice „Topčider", na inače redovnim periodičnim turama kad jedinice idu i vraćaju se sa gađanja na Pasunljansim livadama.
Uz škripu točkova po šinama voz se zaustavio. I onda je mašinovođa čuo još jedan neobičan zvuk: posle treska od doskoka na kamenje kraj koloseka kad je poručnik koji je pratio vozila natovarena na teretne vagone iskočio, čuo se još jedan, tup udarac. Mašinovođa izađe iz lokomotive a pred njim mladi oficir nauznak leži kao proštac. U nesvesti.
A na vagonima koji se pružaju nazad u mrak - nema ničega. 

Ni kučeta, ni mačeta, ni tenka, ni topa. Ničega. 

Bujke, izađi slobodno, nema nikoga

Tu smo samo mi pilići.

Šta hoće pilići? 

Slušajući parole i skandiranje insistiraju na onesvešćivanju, sprečavanju izborne krađe, hapšenju lopova i izvesnom samoubistvu.

Gledajući kako se ponašaju spremni su i na sve vrste subverzija dobrim vaspitanjem, ljubaznošću i veseljem.

Ivan Đurić, Milan Panić, Dragoljub Mićunović, Boris Tadić, Boris Tadić, Boris Tadić.

Saša Janković.

Od devetog marta '91 do danas učestvovao sam na mnogo mitinga. Čini mi se da je onaj predizborni miting za Sašu Jankovića na Trgu Republike možda poslednji u postpetooktobarskoj eri koji je prošao bez nasilja.

... ili: Nismo isti!

Danima pokušavam da napišem tekst o političkoj situaciji i predsedničkim izborima u Srbiji. I ne uspevam. Razlog tome svakako nije inspiracija svakodnevnim zbivanjima i važnošću teme. O ne. Ni nedostatak stava ni materijal za njegovu argumentaciju. Naprotiv. Razlog leži u kristalno jasnoj situaciji, očiglednostima koje mute vid i potpuno ogoljenim pozicijama i političkim životopisima aktera.
Sve bi se u tom tekstu vrtelo oko one koliko idiotske i česte toliko i pogibeljne teze koja svakodnevno zagađuje sve rasprave i javni prostor - Svi su isti!