WeChat grupa Pomoć Srbima jedna je od retkih grupa Srba u Kini u kojoj nema suvišne priče ni off topica. Svakog prvog u mesecu, njen osnivač Igor Stanković objavi početak nove humanitarne akcije. U objavi uvek stoji informacija o projektu za koji se tog meseca donira ili o porodici kojoj ćemo pomoći. Akcije traju od prvog do petog u mesecu, a prilozi se doniraju preko WeChat-a, koji je u Kini i sredstvo plaćanja. Svako od nas u grupi pošalje prilog u vidu ’Red pocket-a’, a Igor ga otvori i prebaci na svoj račun. Istovremeno, potvrdi prijem novca, tako da svi javno vide koliko

Пре него што сам дошао у Србију читао сам занимљиву књигу о овом делу света, под називом „Тигрова жена". Кад човек овде живи увиди да су апсурди књиге много чешће истинити него што се мисли.  Књига се, додуше, не бави склоношћу српских власти да избегне одговорност и пребаци је на некога другог. Али то је, на жалост, одлика

Србија је у много чему земља људи, што каже брат Никола Пећинац, with big mouths and no guts, а ова прича је баш онако - изразито растужујућа, те сведочи за разноразне продавце магле и илузионисте колико смо заправо ниско пали као нација.

(Не знам ништа о овом човеку, приметио сам га у медијима почетком столећа, и деловао ми је као ретко разумно биће у свету свеопште хистерије и манипулације свешћу и осећањима.)

Пре 5-6 година присуствовао сам једном стручном усавршавању (популарно, семинару) за просветне раднике под званичним називом „Креативни рад са ученицима на превенцији злоупотребе психоактивних супстанци."

Predsedavajući panelu o obrazovanju, na Kopaonik biznis forumu pre desetak dana, Svetlana Kisić nas je podsetila da će od petoro šestogodišnjaka u svetu danas njih troje raditi na poslovima koji još ne postoje. I srpske stručne srednje škole obrazuju decu za poslove koji ne postoje. Ali dok je gospođa Kisić govorila o potrebi obuke dece za poslove budućnosti, srpske škole uče ih veštinama prošlosti za poslove koji su izumrli. Taj ogroman jaz između onoga što  zahteva moderno, tržišno orijentisano obrazovanje zahteva i onoga što nude srednje stručne škole u

Svratište za seksualne radnice je sigurno mesto na koje mogu da se obrate devojke koje se bave seksualnim radom.

„Dođem, okupam se, osušim kosu, očešljam se, doteram se, malo pričam sa devojkama... Dolazim po dva-tri puta na dan."

Na ovom mestu ih ne gledaju popreko zbog onoga čima se bave. Ne osuđuju ih niti ih ubeđuju da to prestanu da rade. Prostituciju prihvataju kao postojeće stanje u društvu, a jedini cilj im je da smanje štetu. Šteta koja može da nastane po pojedinca i po zajednicu jeste da se inficiraju polno prenosivim bolestima, one same, ali i mušterije sa kojima imaju seksualne odnose.

-„Misliš li da je to jedini način na koji možeš da zaradiš?"
-„Pa, nije jedini, ali ja nisam školovana. Da imam neki drugi posao, sigurno ovo ne bih radila."

Privatna kuća od pedesetak kvadrata - trenutno je jedino mesto tog tipa u celoj Srbiji.

Уочио сам недавно да српска влада, опет, покушава да изабере директоре јавних предузећа преко јавног конкурса. То је вредно сваке хвале јер је професионални менаџмент критична тачка модернизације ове важне јавне имовине. А одавно је прошао рок да се то уради јер су многи од садашњих директора у статусу „вршилаца дужности" већ

Srbija boluje od bele kuge, i to je njena najteža bolest. Jer, sa svim ostalim ćemo nekako, al bez dece ćemo nikako. A, za lek za ovu bolest nije ubeđivanje žena da rode decu, ni jednokratne pomoći, ni puko prebrojavanje dece. Jedino što ovu bolest može da izleči je odnos prema deci i – ženama. Svim ženama, i onima koje jesu i onima koje nisu rađale. Zato što su žene simbol majčinstva. Oko 30 žena biva ubijeno svake godine, za poslednjih deset godina ih je ubijeno 327. Broj pretučenih, maltretiranih i ponižavanih je porazno veliki za zemlju koja pati od nemanja dece.