otvarajući to zlatno pakovanje

i poslala mi majka hrpu kafetina i jos koječega,
da joj sin bude
dobro

dan je bio tmuran. a ja u sličnom raspoloženju.  

sipila je neka smrdljiva kiša i prosto nisam znao šta bih sa sobom.

nekoliko minuta sam zverao u prazno.

zatim, svojim tupim pogledom premerio zidove sobe.

nije mi se dopao poster mog omiljenog pisca, zapitah se zašto sam to učinio pre nekoliko meseci, kada sam ga okačio, i da li je on, taj pisac, u mladosti kačio svog omiljenog pisca na zid. da li je, recimo, Bukovski kačio Fantea? teško.  

shvatih da je glupost to što mi nabasalo na um, onda priđoh prozoru da vidim šta se dešava van

ВЕТАР ЗВАНИ КОШАВА

 Старо београдско предање каже да ветар звани кошава увек траје одређени број дана, као да је покреће неки моћни хронометар. Кад једном почне, дува најмање три дана, ако уђе у четврти разноси хладноћу све до седмог. Старији суграђани тврде да зна и дуже да развезује своје моћне мехове и да то, тада, траје чак двадесет и један дан. У градским летописима, веле, записане су године када се то догађало и више пута годишње - тада се са запрегом могло преко Саве, па богами и преко Дунава: од куле Сибињанин Јанка до близу Панчева. Али увек дува исти број дана: три, седам или двадесет један...

Који то механизам одмерава? Каква су то мерила, који мериоци?

Слегали су раменима и избегавали поглед:

- То се не зна... А ни не пита...

pismo od Ane

Novi Sad, nekada najčistiji jugoslovenski grad, ovih dana je bio u kesama, koje su vam se, doslovce, leteće lepile za lice dok ste hodali.

 

a

 

Odvajkada arhitektura u Beogradu sledi ritam i moć grada i reaguje na događaje koji određuju okvir za živote građana, pa i sada. Beograd je nastajao u vremenima i u njemu su bili, dolazili i odlazili, ali i ostajali  razni - od Rimljana, Turaka, Austrougara, onih iz okolnih prostora ali i onih iz lokalne netaknute prirode - i svako je u grad donosio deo svoje kulture i svog viđenja sveta i svog okruženja, pa je i arhitektura u Beogradu takva, raznolika i liči na muzejsku zbirku, na sajamsku postavku ili avangardni arhitektonski performans. Zato neki delovi grada izgledaju kao zaostale turske kasabe, drugi kao da su preneti iz Evrope a neki nastali proteklih nekoliko decenija  liče na stovarište izgrađenih kuća, a onaj ko treba da ih razmesti na pravo mesto - kasni na posao!

 

Postoje momenti u ovom našem gradu kada se u gradu misteriozno otvore portali svetova i kultura i kada grad postane jedva velika i posvemašnja planetarna - Pachanga, жураја kolokvijalno. 

Nedavno su nam bili drugari iz Hrvatske, naseljeni sada u Rijeci, inače rodom  iz Zapadne Slavonije, iz dela koji je razoren bio ratnim sukobom. Nisu nikada bili u Srbiji, i o Srbima su se borili da ne misle onako kako im je okruženje nalagalo: kao o zlim ubistvenim četnicima koji haraju iza ugla spremni da ih pojedu i raščereče. Moji drugari pripadaju onoj generaciji koja je bila dovoljno stara da se rodi u Jugoslaviji, ali previše mlada da bi shvatila ratnu stihiju što im umalo nije razorila živote a jeste razorila okvire društva u kojem su otpočeli svoje mlade živote.

Tek, kada su sišli s druma, s ovu stranu Zapadne Civilizacije i Sveta, uprkos napetosti i uzbuđenim iščekivanjima da se dogodi najgore kada upadnu u ruke ovog genocidnog Naroda, drugari su našli nešto sasvim drugo - opušteni, srednjeevropski gradić, s prelepim ženama i nasmešenim momcima, grad dobroćudnih i pitomih ljudi, spremnih i ornih uvek za Pachangu.

 

Lagano koračamo osvetljenim bulevarom, naši koraci stapaju se sa bljuzgavim trotoarom, i svi se za nama okreću. Bilo bi blesavo kada bih rekao da plenimo nekom neodoljivom lepotom, da smo najlepši par na celom svetu (ili barem na ovom bulevaru), ali usudiću se da kažem da izgledamo vrlo fino: ona, odevena u belu perjanu jaknu sa nekim crnim tufnama, navukla je kapuljaču ali joj pramenovi kose padaju ka grudima, lice joj se jedva vidi, ali ja znam da su njene oči lepe, dok pažljivo odmeravaju svaki izlog pored kojeg prođemo, a njena guzica, uvučena u farmerice, igra u ritmu koraka.

Ništa novo u pokušajima da se nekako oporavi građevinarstvo. Opet novi predlog zakona o planiranju i izgradnji. Sve dosadanje vlade su to probale putem promena narečenog zakona, uglavnom insistirajući na skraćenju rokova za dobijanje građevinskih dozvola i drugih potrebnih papira, smanjenju rokova u proceduri i u svim dosadanjim predlozima a koji su i usvajani i postajali važeći, to je bilo uzorno određeno i svaki put je rečeno da je problem rešen. Dobro de, skoro rešen

Unatoč tome po nekim, naravno zlonamernim (sic!), reakcijama evropskih posmatrača koji neprekidno prave razne ankete i rangiraju Srbiju uvek pri dnu liste efikasnih u ovoj oblasti, stanje se ne popravlja.