Jednog jutra sam se probudio sa žešćim bolovima u glavi, u predelu slepoočnice, i tu pozadi negde, ono što zovu mali mozak, jebem li ga.

Nisam otišao doktoru, jer ionako svi jedu govna, da bi uzeli pare: prepišu ti određeni lek, po pravilu najskuplji, i onda uzmu procenat. Klasika. Nisam toliki kreten. Ne. Ja sam se lepo svukao, kao od majke rođen, ušao u kadu, pripalio tompus od 120 dinara, natočio sebi rakiju, prepečenicu sa neke planinčuge, od koje zubi otpadaju a oči se tope. Pustio sam kasetofon sa klasičnom muzikom. Obožavam klasiku.

I tako, prepustio

ovo nije pesma

ovo nije priča

ni bajka

ni mit.

ovo je život gde kutija kondoma

košta 250 dinara,

pa ti se više isplati da masturbiraš.

život u kojem ništa ne radiš

i nemaš nikakva primanja

ali ipak ne gladuješ i uvek

se nađe za flašu piva od 2l.

pretposlednjeg dana u mesecu poslednja novčanica

milo što spava u prljavom džepu praznom

sneva li kase zvuk

i toplu ruku kasirke

spokojna?

Sve kasni

I ljubav i sloboda kretanja, minuti i sati i dok god je tako grubi prsti

Pomaziće je

mozda

protrljati za sreću

ona mozda nastaviće da sni

meškoljiće se

kibicovati

nerasanjena kraj ključeva

telefona

upamučena kao prsten u kutiji

ona od dvesta dinara

koje se ništa ne tiče

dok

 Karadžićev plan: Marakanu i "JNA" srušiti, pa sagraditi jedan stadion!

Nema komentara, nemoćan si pred ovim nasiljem na pamet. Još je gore što će se oko ove nebuloze razviti burna, kreativna diskusija po štampi i teveima i po kafićima i politkomovima, eto, ima tužni narod čime da se zanima.

Dakle, ipak ne mogu da odolim a da ne kažem o tome. Nacionalni stadion u Beogradu je na vidiku i već je potpisan ugovor o tom poduhvatu, neki Englezi su u pitanju izgleda, mada se ne zna odakle pare i gde će taj objekat da bude izgrađen, ali nema veze, idemo napred uprkos logici i ekonomiji koje kao što je iskustvom i empirijom u ovoj zemlji dokazano, samo otežavaju stvari i koče napredak. I kako to biva u naviknutoj brzopletosti koja je postala način ponašanja o realnim potrebama se ne govori, ni reči o tome, koga to još zanima, velike reči i ideje su važne kao i oko svega drugog u državi.

Bio je jedan lik ovde, jedna jako jako drago osoba, nekakva Jugoslava, mislim da je bio nik Yugaya. To je jedna superdraga žena, ošla iz nekakve Bačke, po belom svetu pa se skrasila po Pešti nekakvoj. Super je drag jedan lik. Uglavnom smorila se ovde po blogu i ne javlja se više.

Početkom devedesetih, ne povratile se iz bezbroj razloga, puj, puj, puj, Beogradom je saobraćalo od pedeset do sedamdesetak krntija pod firmom, ne Krstić i sin, nego GSP. Na svakoj stanici su se stvarale saborne gužve, čekalo se i po sat vremena a kad bi se autobuska ruina, nakrivljena i bezoblična najzad dokoturala, jedino bi ti bacač plamena omogućio da se ufuraš u nju. Šipak pun koštica je samo blaga metafora spram nekoliko hiljada jedvadišućih, znojavih, bez obzira na godišnje doba, zgužvanih i tesno jedno uz drugo pribijenih, u usta, nos i oči dišućih, prdećih i smrdećih srećnica i srećnika, koji su tog dana ostvarili svoj životni cilj, biti u autobusu!

Ukratko, ekipa sa bloga Radovana Nastića, grupica u sastavu Sava Šotić, Miloš K.Ilić (objavljuje u Laguni), Ivan Tulić (ima već nekoliko objavljenih knjiga pesama), Darjan Mikičić (student likovne akademije) i već pomenuti ja - Radovan, seli se ovde, ljubaznošću urednice bloga, Vesne. 

Zahvaljujem se i Jelici Greganović, koja me je uputila kome da se obratimo. 

Dobro jutro !

p.s. Majk pokraden, runda 8, Daglas bio na podu između 11 i 13 sec.

February  12th,   memento 3

Nikada nisam bio u sličnoj situaciji – niko od mojih nije bio sklon suicidu, možda po malo depresivni ali to je valjda normalno.

Sestrin muž. On je razmišljao o tome, nije krio, pričao je otvoreno o tome. Sestra ga je izvukla, sada je samo na lekovima koji ga smire kada vrišti u snu. Još uvek je polukonfuzan po pitanju da li je trebalo da ide u Irak ili ne. Mada često kaže da bi opet otišao, patriota je.

U zatvoru nisam razmišljao da se ubijem. Ne vidim razlog, odslužim svoje i idem dalje. Loša karma me neće pratiti

 zašto to ne bi ste bili vi ? 

    Nakon par minuta morao sam da je prekinem.

To suvoparno izlaganje uz ritam konstantnog lupkanja tek sređenim noktima
po radnom stolu su više iritirali nju,
jednu od prokletijih radnica državne službe,
nego one pre ili posle mene.
Gledanjem na sat i papir iza nje koji je govorio o pauzi izmedju 10 i 10:30
oboma nam je bilo jasno da sam pogrešan čovek
u pravo vreme

- mislim da smo počeli poprilično loše, rekao sam joj.
Zaboravio sam ličnu kartu ali vam dajem