Utrogestan je jedini prirodni hormon koji pomaže u trudnoći, i ginekolozi ga prepisuju ali ne na recept već na papirić, uz napomenu trudnici da mora da ga kupi u privatnoj apoteci. Utrogestan nije ni na jednoj zvaničnoj listi lekova koji mogu da se kupe u državi, osim što je na tom papiriću. Ali može da se kupi, već 10 godina!

Kako se uopšte lekovi na crno „uvoze“ i zašto?

Ovo uopšte nije retoričko pitanje.

Stvarno očekujem da mi neko kaže. Objasni. Dočara. Nacrta. Štagod.

Situacija je sledeća:

Utrogestan pije

Dođe nam danas u goste drugarica, imenjakinja, Biljana. Ko o čemu baba o uštipcima, a nas dvoje: Krugolina, blog, porodilišta, blog, ministar, Majka hrabrost, nagrada, Krugolina, filmić..i sve u krug. Za ovih par meseci, pored Stefana, najponosniji smo na tu priču.

 

 

 I sad, pita Biljana (ona druga, ne ja..): "A kako ste vi uopšte

 

 Драгана Ћорић, предсеедница УГ Родитељ НОВИ САД

 

То није било моје, твоје нити дете наших пријатеља. Добро, је, хвала Богу, одахнеш. Али је опет било НЕЧИЈЕ дете. Нечије дете које није знало како да изађе на крај са насиљем својих вршњака. Нечије дете које је постало предмет у неком порнографском снимку. Можда је оно, верујући да се ништа неће лоше десити дало своју сагласност. Можда су родитељи тог детета дали сагласност.А можда сагласности није ни било. Него само сурово прекидање детињства.Сурово прекидање живота и илузије о свету, каквим га познајемо из бајки и других прича које смо и ми сами добијали као деца пред спавање.Нечије дете, које је завршило на „штајги“, које продаје себе, своју душу и тело, тражећи помоћ, тражећи љубав, коју није добило, или је није добило у довољној количини. Питаћете, која је то довољна количина љубави  и пажње,коју треба показати детету да би оно било задовољно и срећно? Она се, напомињемо, не мери новцем. И никада немојте мерити своју љубав и пажњу према детету поклонима. Већ мерите моментима у којима сте заједно радили оно што то дете воли, мерите оним заједничким успоменама које ће дете , са вама у главној улози, носити у свом срцу и глави целог живота. И чините добро, и свом , и мом и детету ваших пријатеља. Јер само тако можете и ви и ми да одахнемо и будемо мирни.

BUDUĆNOST NAŠE DECE NIJE NA PRODAJU

 

Zahtev roditelja dece maturanata je da se rezultati testa ponište, a deca upišu na osnovu proseka. Tužne okolnosti oko testova, krađe i preprodaje, grešaka u tipu tekstova, zatim različitih testova za decu koja su polagala na manjinskim jezicima i sve druge prijavljene nepravilnosti nedvosmisleno dokazuje da su deca stavljena u neravnopravan polažaj i da nisu polagali pod jednakim uslovima.

Probudila sam se u ogromnoj sobi, bilo mi je hladno. Osvrnula sam se oko sebe, za stolom, udaljenim par metara od mene, sedeo je lekar, meni okrenut ledjima i pisao nešto. Napregla sam se da kažem nešto, ali mi je grlo gorelo. Počela sam da se mrdam, šuškajući čaršavima i on se okrenuo. Nasmejan, prišao mi je sa čašom vode. Kad sam ugasila vatru u grlu, pitala sam gde mi je suprug. On se široko nasmejao i rekao da je u bebi bloku i da je sve u redu. Pitala sam gde je moja beba. On se još više nasmejao i rekao da je sa tatom. Zatvorila sam oči. Sledeći put kad sam ih otvorila,

Blogeri i prijatelji,

Podržite naše mame.
Čitajete njihove priče i glasajte.

Ove nedelje objavljujemo četiri nove priče koje se nalaze u komentarima.
Glasanje se obavlja davanjem preporuke (klikom na oznaku "PREPORUČI" u dnu komentara).

Za priče mogu glasati svi registrovani korisnici Bloga B92.
Svakoj priči moguće je dati glas u naredna 72 sata od trenutka objavljivanja.
Ovonedeljene priče su:

1.Debelica
2.Prvi pogled
3.Duga posle kiše
4.Toliko o principima

Vest da je petoro dece izbodeno ispred škole u centru Beograda, samo je potvrdila da su školska deca u Srbiji žrtve i akteri fizičkog i psihološkog nasilja, koje se kreće od verbalnog zlostavljanja, preko tuča, ranjavanja, do socijalne izolacije. Škole se naprosto guše u grubostima, a psiholozi upozoravaju da ni psihološko maltretiranje ne treba olako tretirati, jer njegova utopljenost u svakodnevnu komunikaciju zapravo govori o formiranoj i strukturisanoj kulturi nasilja. Za veliki broj dece zlostavljanje u školi nadovezuje se na zlostavljanje u kući i to je horor koji se svakodnevno dešava. To nije ništa neobično kada se zna da 72 odsto roditelja u Srbiji veruje da je „batina iz raja izašla" i fizički kažnjava svoju decu.

Miran subotnji dan, negde oko 1 popodne. Čovek i žena izlaze iz zgrade u bloku pored "Piramide", sedaju u kola i malom, ne baš prometnom ulicom kreću u posetu. Nakon stotinak metara, otac i majka u svojim tridesetim i dečak od oko 5 godina hodaju ulicom, lagano, klaj, klaj. Vraćaju se iz kupovine.

Čovek im svirne da se sklone. Otac se okrene i opsuje vozača. On zaistavi auto, izađe i kaže:
- Pa, dobro bre, zar baš morate po sred ulice? I još me psuješ.

Goodnight Nanny-Cam

 

In the great green-certified room
There was a smartphone 
And a silver spoon 
And a picture of—

A high-contrast, brain-stimulating black-and-white moon

And there was a musical concert by Baby Mozart

And high window guards 
And French flash cards

Ono što me je najviše nerviralo i onespokojavalo tokom novinarske karijere je pomanjkanje ili totalno odsustvo empatije prema žrtvama zločinačkog Miloševićevog režima. Sve te žrtve su, kao i Milošević i njegovi eskadroni smrti, imali roditelje, sestre i braću, supruge, decu, prijatelje.... I baš oni  su plaćali višestruku cenu bliskosti sa žrtvama: žalost, bes, osećaj nemoći, izopštenost, strah, nezadovoljenje pravde, ruganje potplaćenih medija, odsustvo empatije...