Zarđali skalpel seče sunce, ostavlja taman, crvenkast trag, na nebu. Pijem kafu za poneti. Meni se ovo ne dešava. Kamere za nadgledanje me prate. Zujanje se pojačava. Čujem dozivanja. Pritisak u ušima. Klupi nedostaje daska. Sedim preko puta. Žmurim, suze mi pune oči. Padaju na vrele obraze. Hladnoća čini da bole.

            Vetar je oduvao oblake s neba. Mesec i zvezde su plavi. Prave pustinju, zimu, severni pol.

            Ogledalo kom najviše verujem je prazno, slomljeno, zamagljeno. Vid mi se muti kada ustanem. Nije mi jasno šta se dešava

Kada sam seo za kompjuter, već je bila prošla ponoć. To znači da je na snazi jeftina struja. Tek što sam seo, ustao sam da uključim peći. Zima još nije kalendarski gotova, bolje nek je toplo. Onaj mali što čita struju još nije dolazio, iako je treći. Sumnjam da će doći u subotu. EPS ne može da se pomiri sa činjenicom da februar ima tri dana manje od januara i marta, i da, i pored jakih mrazeva i velike potrošnje, neka domaćinstva neće uspeti da ulete u crvenu tarifu. Zato odlažu čitanje, evo u mom slučaju do ponedeljka, petog, i nadaju se da će da ućare. Nije to mnogo u relativnom iznosu, ali ako se pretpostavi da su tako preveslali više hiljada onih koji redovno plaćaju, nakupi se koji milion.

Autobus na naftu boje hepatitisa, ce

uskoro odlazi za Surčin

ponekad se pokašto i kurčim, bre

i teatralan sam, veličanstveno

izgledam kao onaj Turčin

glavom i bradom otpučim komad Zida plača

nekada su reči bile ubojitije od mača

a danas su pitome kao kakva mačka

pišem pišom redove kojima ne treba ni tačka

drogiranje je bolje u društvu

            Ima li šta logičnije nego da nabaviš dosta psihoaktivnih supstanci onog dana kada si dao otkaz? Znam sebe, slab sam. Malo esida, pečurka ili dve i ket trave. Zvuči kao veganska salata. Prestao sam da jedem sisare. Ništa od astralnog putovanja. Osećao sam se kao da me je neko prebio i da sam se pri tom još upišao u gaće od batina.

Sedim i gledam je pravo u oči.  I ona mene gleda. Ne skida pogled. Na radiju neka tiha muzika. Ja pijuckam svoje omiljeno piće,rakiju od dunje.

Pravim se da je ne primećujem. Ne vredi. Ona bi da se druži sa mnom. Do trećeg pića bila mi je odvratna. Sad mi je čak i simpatična.

Sleće mi na ruku a onda i na lice.Šta je to što je vuče ljudima?

Pažljivo je gledam.

Sećam se jedne SF priče koju sam čitao kad sam bio mlad.

Prepričana u grubim crtama  glasi ovako.

Genijalni naučnik je napravio vremensku mašinu,teleporter.Ta

Naš kolega blogopisatelj, Ante Oksidantović, previše je fino biće da bi neke pojave nazvao njihovim imenom, no zaista je neverovatno kuda srlja Srbija.

Sve više postajemo svedoci, da u jednom medijski bolesnom miljeu - što je, opet, ništa drugo do odraz nezdrave i tiranične ličnosti vođe nam; se odvija ispred naših očiju određeno  veštačko povampirenje sila koje su uveliko istorijski poražene i pregažene u srpskom narodu. Valja se podsetiti nekoliko istorijskih činjenica :

ŠUMAR ŠORMAZ I SEDAM PATULJAKA

Kako je izjavio da se neće kriti iza poslaničkog imuniteta zbog saobraćajne nesreće koju je izazvao na putu Soko Banja – Aleksinac, visoki funkcioner raznih stranaka Dragan Šormaz tako je i učinio. No međutim, nikada nije rekao da neće postati šumar i živeti u lovačkoj kolibi u lovištu Kovilovo gde će imati i donje odaje u kojima će čuvati sedam kepeca i/ili evnuha i hraniti ih divljim životinjama koje sam ulovi i/ili naslovnim stranama dnevnih novina. U gornjoj odaji, nikada nije rekao da neće imati, ogledalo sa uveličavajućim staklom, lepak za kožu koji se koristi u pozorištu i set od deset različitih lažnih lovačkih brkova.

tri pesme iz distokične zbirke