narkoza

            U preostaloj praznini mojih skupljenih zenica može se videti samo crna rupa koja jede moja sećanja. Moje telo, taj iznutra oguljeni egzoskelet, nepostojano je kao zvezda u sazvežđu Letećeg magarca. Svetlo koje je zujalo nada mnom nestalo je usled kratkotrajnog gubitka napona na delu pruge, u blizini trafoa, neposredno pred stanicom u Rakovici. Tada sam provirio iz dubine svojih neorganskih elemenata gonjen tuđim organskim jedinjenjima i jedino što sam video kroz prozor, bila je crna noć. Usamljeno crno drvo pored šina je delovalo kao da ima i crno srce. Video sam sebe, van vagona, sa sekirom u ruci, spreman da udarim, u strahu da udarim. Napon je ponovo udario sklopku. Mahinalno sam zavio oči u kapke. Neon bi me u ovom momentu mogao oslepeti. Iz dubine plodove vode u glavi, rađao se glas koji je pokušavao da me upozori na sebe. Govorio je da je on eho izgubljene memorije. Setio sam se sebe kada sam kretao. Volim da krećem ali ne volim da idem. Plutao sam metar od poda spolja istetoviranog vagona i pola metra unutar plavog sedišta.

Ма само нека смо сви ми вазда здрави и насмејани!

А све друго ћемо већ и сами постићи.

Па докле траје...

Само опуштено... Права срећа је уживати у малим стварима.

Posao bi uvek završavao pre svih. Nije imao zašto žuriti kući. Vozio bi se polupraznim autobusom 651 daleko od centra. Na aerodrom bi ulazio kroz mala vrata požarnog stepeništa. Čini se da je to bio jedini ulaz sa kvakom i to je bio razlog što bi ga koristio. Voleo je da oseti dodir na dlanu pa makar to bio hladni metal. Drugi razlog je bila udaljenost od DOLAZAKA, tamo nikada nije išao. Peo bi se stepenicama držeći se za gelender, samohodne je izbegavao. Na ODLASCIMA bi uvek birao one najdalje, interkontinentalne letove. Uvek bi učtivo pitao za mesto između dva upadljivo različita putnika, bakice koja se vraća iz posete unucima i poslovnog čoveka koji ide da pregovara o velikom poslu. Seo bi između njih i potpuno bi se prepustio.

Talenat je nalik strelcu koji pogađa metu za druge nedostižnu, genije je nalik strelcu koji pogađa metu za druge nevidljivu. (Artur Šopenhauer, filozof) 

Postoji nekoliko kategorija naučnika na svetu; oni drugog ili trećeg ranga, koji daju sve od sebe, ali nikad ne stignu predaleko. Postoje oni prvog ranga, koji dolaze do otkrića, fundamentalnih za naučni napredak. Ali onda, postoje oni koji su geniji kao Galileo ili Njutn, Etore je bio jedan od njih...  Bio je suviše inteligentan. Ako je odlučio da nestane, niko ga neće pronaći. Ni u ovom vremenu, niti u bilo kom drugom. ( Enriko Fermi, fizičar)

Zovem se iŠmajhel, dobri duh Casper, otkucavao mi je daske, koje život znače, vitez Koje, pored puta znače, znam te, znaš me, tip sam koji zna ko je i Erlend Lu i Tajron Lu, i Lu Salome i Cindy Lu, i opet kuburim, ni na (Seničar nije desničar) Karaburmi, ni na (Peršon nije peršun) Čuburi, otkuburim na Kaleniću, znam Boru, znam Goju ali ne znam Miću, niti ću, strune ću, strunuću, it's better to burn out than it is to rust, Sveta Raketa, Sveta mast, Raketa Užice, užicam sa ulice, dasobesim uzice što nekima izviru iz mračne kućice, guzice, pardon maj jun jul frenč, padam u avgustu, šalju me na benč, press, kres, od smeha poteknu mi suze koje se pretvore u suzice, lice nestane u procepu magle, nage nagle, obolele od pelagre, slikaju se za naslov-nice a jašu ih rage, neka matora govna, doslovno poslovna, alo ovne, ima neko kome ću kosti da polomim ovde, a to je karabatak

Oni svojom interpretacijom pišu novu Bibliju, tačnije Knjigu postanja. Samo što u njihovoj Bibliji na početku nije više reč, već pogled. Po njima, ovaj naš, a i svaki dugi univerzum ili ne postoji ili egzistira samo kao mogućnost. Svaka čestica, a od njih je sačinjen čitav univerzum, može postati  stvarna tek ako i kada oni na nju usmere svoj svevišnji  pogled. 

Život je težak, ako mi je za utehu ni sam nisam lak, za kosu se čupam, za kosu se ne drži Kosač nego Fejsbuk grupa, koja vređa, lupa, kinji, klinji izrastu krila od muke i on skoči, pogodi me direkt među oči, pravo u centar, Topčidersku zvezdu, pogodi me u Slaviju, raskopa me i ogoli do kamena, dobijem podstanare na oba ramena, jedan šapuće ruši kuće, drugi sikće plamena plamena, nije dovoljno vruće

Težina telegrama od dvadeset i jednog grama raspršila je i poslednju nadu da ću te sresti u gradu. Nebo je bilo crno poput ovce, vunasto i suvo. Jak pritisak nabijao je ljude prema tlu. Zlu ne trebalo da ovo potraje, ali nekako su mnogi sada prave veličine. Grehota je za one koji inače sami sebe unižavaju svakog dana, oni jedva da se vide. Ostali su veličine kokera, kroketa ili krekera. Ker bez dlake po telu (ima je samo po glavi) podigao je pogled. Vidi se da bi u nekom drugom svetu bio kralj životinja. U nekom drugom svetlu svi bi svetleli, svi bi puštali krila i leteli. Svi bi bili zmajevi. Zmajevi noći od očaja. Krajevi grada bili bi gnezda. Na vrhu najvišeg nebodera živeo bi kralj zmajeva kome čak ni onaj ker nije zver (u onom njegovom svetu koji priziva pogledom ili je to samo vapaj za hranom, dan za danom). Kralj zmajeva, zmaj od papira koji ne može da leti. Ne, nisu kosti, Bože me oprosti, to je origami zmaj. Zgužvam ga u pikslu gde su pepeo i prah. I strah. Strah da ako već mogu da pogubim kralja zmajeva kao opuške cigareta, a nikada nijednu nisam stvarno spalio do kraja, kakav je kralj mog sveta?

Pre tačno 16 godina, otprilike u ovo vreme po beogradskom vremenu, sam se istuširao, spakovao uobičajene stvari u ranac i pošao u svoju kancelariju.  Seo u auto, uključio lokalnu radio stanicu.

Umesto muzike koju je ta stanica neprekidno emitovala, čuo sam reči koje su me potpuno zbunile. “Avion se zakucao u severnu kulu bliznakinju, pa onda drugi u južnu…napad iz vazduha, opšta zbunjenost…još dva aviona