dan šesti

 

Spavala sam, ponovo, samo 4 sata. Buđenje mi je sve lakše kako dani posta prolaze. Međutim u toku dana, iz čistog mira i bez naglog pokreta osetila sam bol u leđima. Ustala sam i uradila vežbe istezanja i bol se postepeno pomerio uz kičmu i pronašao svoje mesto ispod leve lopatice, duboko u mišićima, gotovo do same kosti. Intenzitet se povećavao gradualno do momenta kada nisam mogla duboko da udahnem. Delovalo je kao da ću se boriti za vazduh. Ovakva vrsta posta se ne uči na medicinskom fakultetu. Počela sam da pretražujem po internetu šta se dešava sa mnom. Neki od izvora su davali duhovna objašnjenja koja su išla do toga da je u pitanju zarastanje rane od izdaje, noža u leđa. Fiziološko objašnjenje ticalo se toga da tokom posta, pošto već ne troše energiju na varenje, ćelije počinju intenzivnije da zaceljuju stare povrede. Pročitavši to, setila sam se kako sam pre tri godine, imala lakšu saobraćajnu nesreću, u kojoj sam upravo to rame iščašila. Izgleda da nikada nije zaraslo do kraja.

Smršala sam 0.5 kg. Ostalo mi je pola litre vode.

 

 

 

U stvarnom svetu ne postoje nikakvi likovi. Ne postoje ni događaji. To ne znači da je stvaran svet jedna beskrajna praznina. Znači da je jedan neverovatan sistem priča u koji proizvoljno projektujemo likove i događaje, kao kakve komentare Roršarhovih mrlja ili sazvežđa. Grupe zvezda su tamo gore, pa su tamo gore, ali sazvežđe je priča unutar našeg uma, ono ne postoji u stvarnom svetu. Po sličnom ključu razlika između svakog ponaosob i ostatka stvarnog sveta je samo ideja. Ne postoji zapravo razlika. Pripovedanje je suština sličnosti. Paradoksalno, da bi se pričala priča, mora se s namerom zaćutati. Valja se izolovati od svih priča koje se već neprekidno odvijaju unutar lobanja. Većina nas kompulzivno razvija nekakve priče svakog dana, tako reći priča samom sebi. Oni koji se drznu da takve priče pričaju naglas dobijaju naznake ludaka ili luđakinja. Jasno je da ako non-stop pričamo, čak i u sebi, ne možemo čuti šta drugi imaju da kažu. Na istom tragu prestajemo da razumemo i sopstvena kazivanja koja postaju zagušena i preglasana novijim i najnovijim narativima. Tako prestajemo da mislimo o priči i počinjemo da mislimo samo o pričanju. U neku ruku gubimo kontakt sa stvarnim svetom.

 

 

dan peti

 

Spavala sam 5 sati. Moje telo se manje umara jer ne gubi snagu na procese varenja i iskorišćavanja hrane. Budim se poletna iako znam da neću nigde izlaziti dok eksperiment traje. Imam volju za radom i naleti energije traju duže nego pre neki dan. Istražujem teme vezane za posao, ali i činjenice koje se tiču mog malog poduhvata. Najednom mi je bila podarena detaljna strategija gde i kako dalje s mojim životom. Uletela sam u viši nivo samosvesti i produbljene spoznaje sopstvenog identiteta. Mapa je bila postavljena pred mene i jasno sam mogla da razaznam ko sam bila, gde sam sada i kuda dalje. Sve je dobilo smisao. Posle nekog vremena za kompom shvatila sam da me ukočenost ruku, koju inače osećam redovno dok radim, sada lagano napušta. Nisam imala trnce, peckanja i gubitak osećaja u prstima od nezgodnih položaja koje sam zauzimala. Izgubila sam 0.5kg. Vode mi redovno ostaje.

 

 

Znam odakle sam krenuo, krenuo sam od kuće

idem na Orlovaču, polje maslačaka čeka svoje parcelisanje

platio sam grobno mesto za moje junake, Dadu i Nidžu, za deset godina

pitam, može li za nekoliko vekova unapred, blagajnik se napravi mutav,

izgleda da će zemlju hraniti kostima, na račun države, 

to sam prećutao, nepravda,

ali bez brige sam

 

 

gošća autorka: Ava Gotal 

 

 

Tada dobi odgovor:

 

„Gledajte, nitko nije dolazio, nemamo koga kontaktirati. Svi brojevi koje ste dali su pogrešni, sve te adrese na koje ste uputili ne postoje. Sve mi se čini da izmišljate, bez uvrede.“

Na koncu, najbolje ćete se osjećati u mraku. Kad sve utihne, kad se na cijelu tu buku u glavi navuče muk a vi zaklonjeni od sveg tog svjetla, u kutu postelje, straga svjetiljci, gdje ste se zapravo nenadano našli, (no da li baš nenadano?), pomislit ćete: To li je, dakle, to!? Sve ide svojim tijekom dalje, ali ja više ne mičem nigdje. Ovo je moj mrak i to je to.

 

 

dan četvrti

 

Spavala sam samo 4 sata. I juče, a naročito danas, čim sam se probudila i otvorila oči osetila sam kako mi je vid jasniji a svetlo u sobi jače nego ikada. Pomalo jezivo. Danas ću da probam da ne nosim naočare. Jutarnji ritual na šolji izazvao je strah jer je iz mene iscurila samo mala količina masnjikave tečnosti. Zadržala sam se duže nego inače, razmišljajući u čemu je stvar. Moja poslednja večera, pre posta, bila je pica. Creva su mi definitivno prazna. Padalo mi je na pamet da imam bolest masne jetre. Na posletku sam shvatila: organizam razlaže akumuliranu mast kako bi imao energiju za održavanje života. Primetila sam da mi se koža pročistila. Ne mogu da prestanem da pipkam svoje lice. Ne, nije tik. Faca  mi je postala mekana kao bebina guza. U konstantnoj sam meditaciji i konekciji sa samom sobom. Slike, mesta i vizije mi sevaju pred očima. Osećaj dubokog saznanja titra oko mene. Izgubila sam 0.7kg.