GRAVITACIJU SMO IZMISLILI MI LUZERI DA BISMO MOGLI LAKŠE DA PADNEMO

Sedim u svojoj fotelji koja nije neka obična fotelja a nije ni Ikea, iza mene se ne čuje ništa, ispred mene se ne vidi ništa, pa onda proleti Džordž Kluni u istoj takvoj fotelji, dam malo gasa da stignem imenjaka, pita me ozbiljan kako je Sandra, kažem dobro je, nije loše ali pašće na kraju, na kraju svi padnemo

Potamnele cigle, iskrzane i vlažne, bile su prva stvar koju sam video kad sam se probudio. Bile su uredno poređane jedna na pola druge i u krug oko mene. Malter koji je razdvajao redove pravio je puteve kojima su se kretali nekakvi insekti.

Gladan sam. Nervozan sam. Agresivan sam.

Moram pobeći odavde, ovo mesto je grozno. Krenuo sam brzo da se penjem. Raširio sam noge i zaglavio se na metar od dna. Rukama sam pokušao da pronađem dobar hvat. Uspeo sam da se pomerim malo na putu ka vrhu. Tada se parče cigle odlomilo i pao sam nazad na tlo. Osetio sam bol do same koštane srži. To je skleroza.

Zanimljiva stvar, ako je suditi po kanadskom strongholdu Vojske Kraljevine Jugoslavije u Emigraciji - četnici su evoluirali na Zapadu, dok su partizani u otadžbini ostali na istoj grani, što bi rekao Zoran Kostić Cane svojevremeno izlazeći sa tonske probe u baštu SKC-a:

"Šta je bilo, majmuni, još uvek ste na istoj grani?"

Evo nas, dakle, u Jen Đin sitiju, na samoj granici sa Severnom Korejom gde sutra igramo utakmicu sa ekipom Janbien. U gradu živi oko 2.5 miliona ljudi, pretežno Korejaca, priča se korejskim, natpisi su dvojezični. Budući da je granica blizu, ima dosta onih koji su tokom poslednjih decenija dolazili i nastanjivali se ovde. 

Dah, izlupan palicom, držim u rukama, mito za život, držim u rukama točak sudbine, istrošen vremenom, točkić otpao sa kofera, uhvaćen u laži, tačnoj kao tač

            Mesec je kriv za sve, i njegove smene, gule sa mene, čekanje i htenje, zurim u prazno, želim da se davim, kao leptir da se spržim, nad vrelom površinom, u fonu, dišem u balonu, na izdisaju sam kao kočnice školskog autobusa na samom vrhu nizbrdice, mašem rukama, sebi iznutra, nisam video karte, mape, rukama sam prekrio lice, pogledom tražim svoje oči, reči poslednje koje okupljam oko sebe kao dečicu, kao hrpu lascivnih fotografija, tri poznate žene, bačenih u bunar

Kakav je to pesnik koji ne truje sebe kancerogenim materijama iz sprženog duvanskog lišća, kako kući tako i na strani, u klubu književnika, sprčenom bircuzu, uglednoj kafani, koji bira licemerne odeljke za nepušače pregrađene, plastičnim saksijama, plastičnog (takođe otrovnog, plastika je otrov) bršljana kroz koji se duvanski duh provlači kao zlo preko polja žita, pasivno ubijajući, kao vreme

          Snovi su uzani granični pojas koji dodiruje dva sveta.

          Uzan, kao obrisi Sunca koje je sakrio Mesec.

          Njihovi snovi su bili veliki.

          Ceo njihov život.

          Epski veliki.

Video sam jednom, dva pesnika sa po tri imena kako na četiri prevrnuta holandezera, petkom uveče prodaju šestougaone šablone za crtanje sedam sekretara SKOJ-a. Valjda je to kako ih vide pčele-ubice. Imali su lica osmog putnika, devet i po nedelja pre kraja bombardovanja. Deset minuta kasnije srećem komšiju koji nosi kaubojski šešir od kako se vratio iz Teksasa, pantalone, košulju i jaknu takođe od teksasa. Da je noć jurio bi slepe miševe.

Soba je imala sedam kreveta. Planirana je za jedan manje ali kako je četvrto odeljenje zagrebačke traumatologije u Draškovićevoj bilo u obnovi valjalo je rasporediti pacijente po sobama na ostala tri odeljenja. Bila je to ženska soba i sve stanarke su, osim Dine, imale više od šezdeset godina. Ono što ih je pak sve spajalo bile su bizarnosti njihovih povreda. Kada, ruka, lom. Pertla, skočni zglob, lom. Stepenice, podrum, ruka, lom. Stolica, sijalica, ključna kost, lom. Polustepenik, suton, skočni zglob, lom. Pad sa motora, kuk, lom. Dina je isto pala sa dvotočkaša, onog bezazlenog. Ona nikada ranije nije pala sa bicikla. Ništa nije slomila ali je nečujno pokidala sve ligamente u levom kolenu i morala je biti hitno operisana. Bio je to jedan od onih glupavih padova kakvi se mogu videti na nekom smešnom kućnom videu. Najveća šteta od ovog pada, ispostaviće se, biće pauza u snimanju njenog prvog kratkog filma, o nesanici, za koji potpisuje scenario i režiju. Pauza usled potpune nepokretnosti, usled tišine pokreta.

            Tako je Dina ležala u tišini, zurila u plafon i u svoje zavijeno koleno, u neku preopširnu Frenzenovu knjigu i u tetrapak Happy Day soka od pomorandže koji joj je doneo prijatelj iz Beograda misleći na vitamin C koji pomaže obnovu vezivnog tkiva kao i da je to zgodna pošalica; srećan dan, smešno, ne? Mogla je da sačeka sa padom nekoliko sati pa da vic bude još uspeliji i da se ubogalji prvog aprila. Zurila je i u svoje sapatnice koje su mahom spavale, posve tiho, odmarajući se od života. Jedino mesto gde se žena može odmoriti i bez griže savesti skinuti breme koje dobija rođenjem, je bolnica, a uganuće zgloba ili prelom kosti, koje vode na ortopediju, najsrećnija su moguća opcija. Dovoljno strašna da se od žene, iako je u bolnici, ne može ništa zahtevati a opet dovoljno bezazlena da je oporavak u najvećem broju slučajeva izvestan. Može se čak i produžiti nekom prepisanom banjom, mada će većina žena, čim svi ekstremiteti u određenoj meri profunkcionišu, nanovo biti uvezano nazad u svoj polni dolap.

            Razmišljala je Dina o toj tužnoj istini i pooštravala do pred sam kraj kadrove u glavi. Dolap, bunar, manjež... Zamislila je magarca sa obrijanim nogama.

Ne znam za vas, ali, kad sam bila mala, to mi je, nekako bila najstrašnija reč. Možda zato što su i moji roditelji i bake neretko pričali o gladovanjima tokom I i II svetskog rata?

Onda smo i sami doživeli ratove, doživeli ili čuli priče o gladi.

I onda je, kobajagi, opet došao mir.

I novi sistemi.

I imali smo sve manje, al' opet, nekako, snalazilo se. "Važno je da niko nije gladan!" znale su babe da kažu nad mizernm obrokom.

OK, možda nije najzdravije, možda nije najkvalitetnije, ali, Bože moj, napuni se stomak...

A onda je realnost počela da me sustiže.