Ključevima – priručnicima za identifikaciju ptica sam se u više navrata bavio, ali sam tada opisivao knjige dostupne u domaćim knjižarama. No, godine su prošle, a po tim knjižarama se, tada nova i stidljivo ponuđena odeljenja prirodnjačkih izdanja pogasila i svela na one priručnike za kučkare i mačkare, te za držače ptica po kavezima, što sa prirodnjačkom literaturom ima veze koliko i Stari zavet sa Poreklom vrsta.

Žega. Nadleće nas par velikih vranaca. U nedalekoj gredi je kolonija pčelarica. Sledi nekoliko malih vranaca, koji i sami brzaju do svoje kolonije, pa nekoliko eja močvarica i jedna čudna grabljivica, za koju sumnjamo da je bio mladi osičar, a koja nije želela da ostane dovoljno dugo da bi je zagledali iz svih uglova.

                                              Utina – sve fotografije (c) Saša Preradović

Prvo zaustavljanje jutarnje: mladi belorepan skoro uz sam put i nekoliko desetina gačaca unaokolo. Ptičarenje koje započinje najvećim orlom konrinenta – obećava. 

Moji drugari sigurno znaju, ali ko ne zna, inače živim od turizma. Bavim se profesionalno i licencirano od strane IL Ministarstva turizma, školice neke učio (neke i izučio) u Jerusalimu i Tel Avivu; pretežno egzekucijom, terenski rad, bez skrnavih bosova da mi kljucaju po ganglijama u nekom prašnjavom ofisu, a pomalo, eto, poslednjih godina i na organizacionom nivou, pretežno na relaciji Ex-Yu-IL, i freelance kada imam vremena i mogućnosti na relaciji Angloamericanoafricano-IL. Iskreno rečeno, mnogo bolje pare su sa ex-Yu nego sa šabanima i stipsama amerobritanskim. Lep poslovni odnos sa bivšim Jugoslovenima je win win situacija u mom životnom slučaju. Uz ogradu da su mi Kanađani super, i tako, ekipa iz velikih gradskih sredina u Britaniji i SAD mi je isto super. Moj posao se odvija od jutra do mraka pod vedrim nebom i izuzetno je lep, a fino je i plaćen. Moj stalni dom je u severnoj srpskoj provinciji, Vojvodini. Kada nisam angažovan poslom na terenu, volim da putujem sa svojom malom porodicom. Moj petogodišnji sin ima već sada desetine hiljada kilometara iza sebe u svom malom životu, i funkcioniše u svim jezičkim sredinama. Danas je bio lep i sunčan dan, za moje užasno topao, za mene divan prolećni dan (za koji dan ću biti u pustinji na temperaturama u proseku većim za 5-8 stupnjeva u odnosu na današnju temperaturu u Srbiji).

Vest je od prošlog meseca: Nagradu za arhitekturu na Salonu arhitekture ove godine dobio je objekat hotela i tržnog centra nazvan po ulici Rajićevoj koja tu beše a sada je izbrisana i stavljena u urbanu arhivu. Metalno zdanje je izgrađeno u bloku između ulica Knez Mihailove, Pariske, Uzun Mirkove i Kralja Petra obeležavajući svaku od njih svojim prisustvom. Autori su arhitekti akademik Milan

Najsvežije ispovesti ratnih profitera Bogoljuba Karića i Stanka Subotića potvrdjuju ono što smo manje-više svi znali: da novokomponovani tajkuni podmićuju partijske lidere! Mehanizam korupcije "na visokom nivou" je isti kao i u bolnicama, sudovima, na fakultetima...., samo su iznosi znatno veći. Dakle, pare na ruke, bez papira,

Dorćolski kej 

Budim se jutros, otupljenog uma, promajne glave, s nekom od onih melodija koje vam se bez pitanja i dozvole usele u praznu glavu, pa samo čekaju da počnu da ječe. Ide ovako nekako „...ne krivim / oženjen sam, kao momak živim / rke-koke rke-koke / gore-dole gore-dole / levo-desno levo-desno / je l’ možemo posle da popravimo, grešio sam?“ pitao je nesuđeni a smrznutii pevač (ako si kod „levo / desno“ grešio, šta li bi bilo sa Lili Marlen, pitam se u prolazu), samo u beloj košulji, normalno utopljenog kamermana na mostiću splava na koji sam sišao da potražim crnogrlog morskog gnjurca, pa ga po treći put za redom promašio. Gnjurca, šlager-pevača sam baš i mogao.

.