Za naslov sam uzeo rečenicu iz knjige PRONAĐENO VRIJEME II Marsela Prusta. I u Prvoj i u Drugoj knjizi, Prust se, pronašavši vrijeme, iščuđava, zapanjuje, ne može da veruje, šta je vreme kadro da svojim protokom učini od ljudi. Došavši posle dugo godina na veliki skup nekada mu poznatih ljudi, ima utisak da prisustvuje maskenbalu, nikoga ne prepoznaje,

Sledećih dana stalno su naletali jedno na drugo, u Narodnoj banci, na fakultetu, na ulici, bez dogovora, po nekom osećaju i, koliko god trajali ti susreti, bili su im prekratki;  počeli su da pričaju bajku ispričanu milionima puta a za njih novu, kao da su prvi koji je izgovaraju. A kad se priča takva bajka, nema se vremena za legende, samo za budućnost.

Banetova tetka po majci, najstarija od tri, udovica već deset godina, nije volela da gleda u budućnost ali je u tadašnjosti imala vremena za prošlost i porodične legende i njoj pripada zasluga što je Legenda o korenima ispričana do kraja.

Brajan Ino je neobičan čovek. Sve što dotakne

postaje izuzetno, novo, drugačije.

Za sebe govori da je ne muzičar. Ne zbog toga

što ne ume da svira ili komponuje, već zato što muzici

prilazi svaki put kao nečemu što tek treba da otkrije...

Kao i svi dobri rok muzičari završio je slikarsku školu:)

osnovao je Roxy Music, sa Ferryjem i ostalima,

snimili su dve ploče zajedno, Roxy Music i For Your Pleasure.

Trebalo im je godinu dana da koncipiraju prvi album,

ideja je bila da se napravi potpuno novi, artistički pristup,

da se na mešavini poznatih stilova, uz dodatak novih tehnologija,

elektronskih instrumenata i tehničkih eksperimenata, izgradi novi stil.

Dugo su se pripremali ali je zato uspeh bio ogroman, i dogodio se

preko noći. Pesma Virginia Plain je odmah dospela na top liste,

a grupa je neprekidno bila na turnejama, zastali su samo

da bi snimili drugi album....

Cujem sad na vestima da Tomica nesmenjivi podnosi sutra ostavku!

Da nije 1. April??? 

Evo i u novinama:

 http://www.danas.rs/danasrs/politika/tomica_milosavljevic_podnosi_ostavku_.56.html?news_id=208558

 http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/149057/Tomica+podnosi+ostavku!.html

http://www.novosti ,rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:316857-Tomica-podnosi-ostavku

EDIT 2:

12:10

RTS je upravo javio da je stvarno podneo ostavku - IZ LICNIH RAZLOGA!!! 

Bilo je podne, i bio je četvrtak, i bilo je sivo ali je kiša prestala još pre nego što je svanulo pa su na pločniku, skoro sasvim suvom, bile samo retke barice. Predrag je šljapnuo u jednu od njih i nekoliko kapi prljave vode poprskalo je manžetnu njegovih pantalona od engleskog štofa. Besno je zatresao nogu da otrese kapljice ali je izgubio ravnotežu pa je šljisnuo i u drugu baricu; sad su obe manžetne bile uprskane.  Bilo je očigledno da razbijanje treme rakijom nije bilo uspešno. 

Olga nije imala tremu pa je lako izbegla barice i strpljivo je sačekala da Predrag još nekoliko puta tresne nogama pa da joj otvori vrata na kojima je bila kartonska tabla na kojoj je, debelim, crvenim slovima pisalo:  Народно Ослободилачки Одбор I Реона.

Tih osamdesetih bili smo klinci u odrastanju. Između ostalog slušali smo, mada slabo razumjeli, "Don't cry tonight"; čekali petak radi "Zakon u LA", "Miami vice", "Grizley Adams" bio nam poznat od ranije, pili prehladnu coca colu ne bismo li zvučali kao Željko Bebek. Kelija znam odkad znam za sebe. Išao je u prvo Be skupa sa mnom. I njegovog starog su zvali, i dan danas zovu po nadimku Keli zbog, priča kaže, nekog lika iz nekog američkog filma. Majice sa natpisom USA, ili sa nekim slikama u bojama crveno bijelih pruga te bijelih zvjezdica na plavoj podlozi, dal' na leđima

Uvek sam smatrao da je lepo biti kulturan i uljudan. Tokom odrastanja ako nesto dobro pamtim - to je zelja svim mojih bliznjih da budem uredan i fin. Nesto je ocigledno krenulo po zlu! 

I 

Jutros  zovem neku skolu radi neke informacije i pojma nemam sta mi bi krenuh odmah sa:

"Skola?"

"Da"

"Treba mi sekretarica.". 

"A ko trazi? Valjda treba prvo da se predstavite

Jeseni, nadam se da će te ovo bar oraspoložiti, obećao sam ti. Ovaj tekst sam pisao 1975 godine i skoro sam ga pronašao. Verovatno sam imao potrebu da zabeležim i sačuvam od zaborava to doba, sebe i moje prijatelje sa kojima se već godinama ne viđam. Razvejalo nas na sve strane.

1966 godina je, sedimo kod Ace Pandura, pijemo Čačanku, tek će Peca: Koja je to reč a jedina je u srpskom jeziku, srednjeg je roda

7. oktobar 2019.

Danas krećem na novu pešačku turu, ovog puta po Fruškoj gori. Od povratka sa Camino de Santiago želim da hodam po Srbiji nekom rutom koja će biti prvenstveno hajkerska i u kojoj nije bitno na koju visinu ste se popeli ili na koliko tehnički zahtevan vrh, već je smisao u višednevnom hodanju u prirodi i prelaženju velikih razdaljina – desetine, stotine, pa i hiljade kilometara. Taj način još uvek nije popularan kod nas, dok je tamo u belom svetu, posebno preko bare, veoma omiljen među ljubiteljima outdoora. Tako će ova turica biti moj doprinos