Nešto mi ovaj "patriotizam" poznat. U Srbiji je ovih dana, nakon još jednog od haških tumačenja "pravde", i među tzv. običnim ljudima i među intelektualcima na delu slična histerija kakva je bila ona s kraja 80-tih godina

Google nije našao za shodno da to posebno obeleži. (A B92 - jeste, kao i Vikipedija)

Blago onima koji pišu i čitaju knjige.

Ja ću podsetiti  na reči Borhesa (J. L. Borges):

„Neka se drugi hvale knjigama koje im je dato da napišu: ja se hvalim onima koje mi je dato da pročitam".

Sve što ste (možda) ikada hteli da znate o "SOCIALNOMICS" za početak je napisao nekad-bio-kuki

U vreme mejlova i sms-ova, lake i brze distribucije raznih 'kružećih poruka' koje treba proslediti dalje - ili će se desiti (ili neće) to i to. takve poruke su postale više izvor nerviranja i zavitlavanja, nego radosti ili zabave.

Radoznalost me uvek natera da ih pažljivo pročitam, i često se iznenadim... mnoge me dotaknu. Da li je u pitanju određeni trenutak, raspoloženje ili stvarna vrednost - ne trudim se da shvatim.

Ovaj put želim da jednu takvu poruku podelim s vama.

Pre nekoliko meseci, stari

                                       На кантару људске радозналости, оно што сви знају, мери се упола цене (Предраг Брајовић: Под сенком крила)

Zovem se David Herbert, skraćeno Bert. Kažu da sam jedan od značajnijih engleskih pisaca. Tako je Oldus Haksli, kolega po peru i jedan od mojih retkih dragih prijatelja, jednom zapisao

Moj sin nema jednu baku. Nikada je nije vidio. Ubila ju je vojska Ratka Mladica. Sjedila zena ispred svoje kuce u Sarajevu kada je ispaljeno jedno pet-sest projektila iz visecjevnog bacaca raketa. Ne sjecam se tacnog broja jer sam se od kuce zene koju volim udaljio mozda tek tri minute hoda i cuvsi zvukove ispaljenja strasno sam se bio prepao te panicno potrcao prema zaklonu. Mozda su

Uopste nisam imao nameru da pisem o fudbalu….bar ne neko vreme…Ne bih svakako cekao otvaranje sledeceg Mundijala na Marakani u Riju, ali se ne bih bas ni oglasavao neko vreme…

Prvo, fudbala je bilo dosta ovog leta…kakvog takvog po kvalitetu, ali kolicinski sasvim dovoljno. Zatim manje vise je sve receno…a mnogima sam na blogu i dosadio (za sta me bas briga), pisuci o fudbalu i side stories oko istog dok Kosovo neumitno odlazi…dakle, prilicno sam nemoralnu poziciju zauzeo…al dobro…licni izbor…

Sve u svemu, verovatno bih se oglasio cim kompletna lepinja dobije

                               There are schools, where the pupils learn nothing except that which is better unlearned

Kada jedna demokratski izabrana vlada na jedno od ključnih ministarskih mesta  (nisu svi ministarski portfelji isti) postavi pripravnika, vrlo je moguće da se to završi kao – neuspeh.

Pre dva dana mediji su zabeležili izjavu Borisa Tadića, bivšeg šefa države, koji je ostao upamćen i po tome „što se mešao u sve“: „Jeremić nije dobro radio, koristio je poziciju za ličnu promociju”.

U tekstu napisanom za nedeljno izdanje Kurira sam upotrebio nespretnu paralelu u kojoj sam naša očekivanja od fudbalske reprezentacije uporedio sa preambicioznim očekivanjima od dece ometene u razvoju, koristeći vic koji sam par dana pre pisanja teksta čuo.  Brojna i burna reakcija ljudi koji su čitali tekst me je u početku zbunila, a kasnije i uverila da se radi o velikoj nepažnji i grešci s moje strane i da je moj pokušaj humora okvalifikovan kao diskriminacija prema deci sa takvim potrebama. Uvidevši svoj propust obrisao sam blog u kome sam preneo taj tekst.

Ni na kraj pameti mi nije bilo da je šala diskriminatorska niti sam imao niti imam nameru da bilo koga dovedem u diskriminišući položaj.

Najiskrenije se izvinjavam svima koji se osećaju pogođenim mojim tekstom, svakom detetu  ponaosob, roditeljima i javnosti. Izvinjavam se i uredništvima B92 i Kurira.