ZVUCI TIŠINE

                                                      II 

Kroz hodnike zamka, oborene plafone i minijaturne prozore, tama, stara prijateljica, traži me, hoće da popričamo. Videla sam tvoj e-mail i odgovorila odmah. Pokupim te za pet minuta i idemo napolje ali imam conference call, tako da smo limitirani. Izašli smo na sunce. Menjam naočare, tvoje sunčane su ti još uvek okačene o kragnu. Silazimo ka jezeru gde su svi koji su došli autom parkirani. Uz brdo se muči biciklista koji ima ekstremno dugačku bradu i fluorescentne bisage. Poslednji put se obrijao kad je krenuo na ovaj cikloput, pre deset godina, kažem. Mogla bi brada da mu se upetlja u prednji točak, i da tako okonča, nastavljaš. Smejemo se do suza. Oko nas je tišina.

Nikako i svakako ili, bezbroj je, više neznanih nego znanih, puteva do sreće. Pre svega mora se znati da sreća nije dugotrajna. Sreća se sastoji od bezbroj kraćih ili dužih trenutaka. A ipak, da skočim sebi u usta, sreća može biti i dugotrajna, kao sreća u ljubavi, koja može trajati 40, 50 i više godina. Ali i ta ili takva sreća je isprekidana svakodnevicom, brigama, većim ili manjim, siromaštvom, bolestima, gubicima, nesrećama... Ipak i osmeh voljene osobe je sreća. Pogled na lepotu devojke/žene izaziva osmeh i sreću ma koliko kratko trajala. More i ulazak u njega je sreća.

                                        TIHI NAČIN 

                                               III

 Sa mog sedišta, polja sa malim izolovanim šumama, nestaju brže nego kolovoz, brže nego što mogu da nabrojim sve njihove osunčane boje. Dolazim u zamak. Leto ima nešto čime farba, polja, gradove, ljudsku kožu. Ležimo u tom polju, na padini između dva simbolički udaljena toponima, oboje znamo da je kroz nekoliko sati kraj. Ali svejedno plutamo. Slažemo se da je u tebi upisano da ne živiš tamo gde si rođena i da bi u svakom paralelnom univerzumu otišla od kuće. Meni se adresa nije promenila od rođenja. Imam sačuvanu i prvu prijavu boravka. Letnji datum. 

                                      TIHI NAČIN

                                               II 

Koristim knjigu vrednu pomena, još uvek umotanu u šuškavi papir, poklon dobrodošlice prvi put kad si dolazila, da se zaštitim od najavljenog pljuska. Tvoja jakna je možda vodootporna ali ćeš kad dođemo u stan presvući pantalone. Učimo na greškama, najbolje na sopstvenim. Pratimo korake unazad, rekonstruišemo. 

Više se ne plašim da rane neće zarasti. Ako strah ipak krene da se pomalja, puštam snimke preleta preko mirnih vodenih površina ili malih izolovanih šuma u poljima, gde se jedino čuje zvuk vetra i vode, vetra i lišća. Memorišem te prizore i zvukove, sutra kada ne bude konekcije.

                                   TIHI NAČIN

                                             I

 Iako mi nikada nisi bila neophodna, iako si mi često donosila samo bol, bio sam na kolenima, jeo te i hranio te, gubio nekad čitav jedan dan, da te nasmejem. Svet koji si vukla za sobom bio je tako jasan, kristalan, da nisam mogao da te ne uzimam za ozbiljno, daleko bilo da te prezirem. Dobio bih, katkad, bitku ali bih uvek gubio rat.

            Ptice beže preko ekrana neba, ostavljaju prazninu za mrak. Kiša prati. Kao kletva si, koja ima ime. Ana budi mi rana. Bila si u stanju da izmišljaš tokom čitave noći, pored uključenog i mutiranog TV-a. Tako bismo ostali budni do jutra. Opijena sobom, ali ne u pežorativnom smislu, bila si raspoložena da se posle posla viđaš uvek sa nekom drugom prijateljicom. Uveče bi se vratila, ne bi me ni poljubila.