Deklarativna ili autentična religioznost

Objavljeno u dnevnim novinama Borba: 9.06.2009 i 10.06.2009

Gotovo svakodnevno možemo biti svedoci raznih društvenih pojava u kojima dolazi do izražaja određena forma ekstremnog ispoljavanja i propagiranja vrednosti verske i nacionalne sadržine. Osobe koje na ovakav način ispoljavaju svoja verska opredeljenja neretko su pripadnici raznih ekstremnih - ultradesničarskih organizacija koje pod okriljem borbe za očuvanje „tradicionalnih vrednosti" žele da nametnu većini svoja krajnje fundamentalistička - pogrešna shvatanja pojmova kao što su vera, nacija, identitet.

Ovakva vrsta konsekventnog ponašanja paradigmatična je za osobe koje ovakvim pitanjima pristupaju veoma površno, bez dublje religiozne svesti i iskustva i kojima je religiozni identitet neretko nominalnog karaktera. Drugim rečima, osobe koje na ovakav način ispoljavaju svoja verska ubeđenja najčešće su neupućena u osnovne postulate vere koje tako zilotski i ekstremno zagovaraju. Nažalost, posmatrajući društveni kontekst u Srbiji u celini situacija nije ništa bolja. Veliki broj pripadnika srpskog naroda poseduje isključivo nominalni karakter religioznosti, bez dubljeg iskustva i uopšte želje da ovo iskustvo prodube.

Koliko su Srbi zaista religiozni a koliko je karakter njihove religioznosti samo deklarativan pokazala su određena empirijska istraživanja.

Ako sagledavamo istorijski i društveni kontekst u celini, Srbija je tradicionalno hrišćanska zemlja sa dugom verskom tradicijom ukorenjenom u istočnom modelu hrišćanstva - pravoslavlju. Ipak, u bliskoj prošlosti, tokom vladavine komunističkog režima došlo je do homogenizacije društva i stvaranja novog kolektivnog identiteta ujedinjenog u ideji antropocentrične ideologije i obožavanja kulta ličnosti kojeg su predstavljali ideološki promoteri i agitatori režima. Na taj način, identitet pojedinca izgubio se kolektivnoj ideji koja je od svojih sledbenika stvorila usamljene monade, bez ličnosti, bez integriteta. Dogodilo se obezličenje društva, kolektivna apostazija. „Sistematskim i sistemskim poništavanjem pravoslavnih sadržaja iz celine društvenog života razarana je najdublja priroda, sama srž srpskog nacionalnog bića - njegovog civilizacijsko-kulturnog nasleđa, crkveno-verske pripadnosti, povesno građenih i potvrđivanih vrednosti."

Ovo je nakon urušavanja socijalizma uslovilo prelaskom nacionalne svesti iz frenetičnog ateizma u ostrašćeni nacionalizam u kojem je obnova verskog identiteta bila sporedna pojava, u kome su pomešani osećaji verskog i nacionalnog ali bez dubljeg duhovnog iskustva i promene svesti. Sociolozi na osnovu rezultata određenih empirijskih istraživanja sprovedenih u prethodnim godinama smatraju da je „proces desekularizacije i revitalizacije religije je počeo ali više u sferi religiozne svesti nego u konsekventom religijskom ponašanju." Ipak, neosporno je da početkom devedesetih godina prošlog veka konvencionalna religioznost i vezanost ljudi za religiju i crkvu opet doživljavaju bitne promene, jačajući i povećavajući svoju društvenu relevantnost.

„U tim uslovima se početkom procesa revitalizacije nije revitalizovala religija per se, nego religija i religioznost kao političke i nacionalističke pojave." Dakle, ovde se više radilo o konfesionalno identifikovanim nego zaista religioznim ljudima, kojima bi versko opredeljenje trebalo da predstavlja ključni segment njihovog identiteta. „Od deklarativnih nevernika došlo se do deklarativnih vernika." Prema popisu stanovništva iz 2002. godine, u Srbiji živi 83% stanovnika srpske nacionalnosti. Što se tiče verske pripadnosti, skoro 85% stanovništva izjašnjava se da su pravoslavne vere. Međutim izvestan broj vernika izjašnjava se deklarativno, bez prisustva stvarnog religioznog iskustva i života. To pokazuje i istraživanje da unutar pravoslavne veroispovesti 22% ispitanika ima kritički odnos prema svojoj crkvi kao i to da vernici ne prihvataju sve što njihova vera uči. Drugi po brojnosti su obredni vernici, koji svoju religioznost više iskazuju obredom, više u ponašanju nego u teoriji. Naravno, tu su i vernici skloni dogmatskom mišljenju i prihvatanju svega onog što vera propisuje, što ne isključuje deklarativni karakter ovog stava.

Neretko možemo doći u susret i sa osobama koje se deklarišu kao pravoslavni dok sa druge strane praktikuju i konzumiraju razne sadržaje koji pripadaju folkornoj formi religioznih običaja ili pribegavaju raznim ezoteričnim i astrološkim praksama i ritualima. Čitava navala raznih proroka - proročica, vidovnjaka, astrologa koji se mogu videti na lokalnim televizijama samo potvrđuje činjenicu da u Srbiji i regionu postoji ogroman broj ljudi koji odgovore na fundamentalna životna pitanja i probleme traže kod ovakvih ljudi. U tom kontekstu može se doći do zaključka da oblik sinkretičke religiozne svesti kod našeg naroda itekako raširen. Ovo je naročito rasprostranjeno u predelu vlaškog okruga i južne srbije.

Uobičajena religiozna praksa pripadnika srpskog naroda koji se deklariše kao pravoslavni vernik podrazumeva posetu pravoslavnom hranu u doba božića i uskrsa i proslavu porodične slave. Koliko prosečan vernik poznaje odgovaranja na liturgiji, odnosno svesno učestvuje u njoj i shodno pravilima sebe priprema za svetu tajnu pričešća i koliko je uopšte upućen u osnovne postulate hrišćanske vere to je sasvim drugo pitanje ali koje je u dobroj meri uslovljeno nivoom religiozne svesti koje vernik poseduje. U ovom kontekstu važno je napomenuti i ulogu crkve da motiviše i afirmiše i promoviše osnovne hrišćanske vrednosti u društvu i samim tim broj deklarativnih vernika svede na što manji broj.

Povratak tradicionalnim - hrišćanskim vrednostima, prihvatanje etičkih i moralnih normi i jevanđeoskog nauka kao i praktikovanje ovih vrednosti u svakodnevnom životu predstavlja osnovu i polazište verskog aspekta kolektivnog preumljenja. Ono ne treba da bude deklarativnog karaktera, jednostavna identifikacija sa verskim opredeljenjem ili puko ispovedanje dogmata, već voljno i istinsko preobražavanje ljudske duše i formiranje novog karaktera - prelazak u istinsku egzistenciju i ontološku zajednicu sa Bogom - Hristom. Ova promena mora biti potpuna, unutrašnja na kognitivnom i afektivnom nivou.

Ljudsko biće postaje ličnost tek onda kada izađe iz individualističkog načina postojanja , kada počne da živi život ljubavi i požrtvovanja prema bližnjem, a da bližnji predstavlja svakog čoveka u potrebi. Tako, oboženje, preko bića koje biva oboženo, deluje i na svet koji ga okružuje šireći blagodat i oslikavajući Hrista, noseći sa sobom neugasivi plamen spasonosne vere. Oboženje nema samo soteriološki karakter, već i psihofizički jer definiše osobu u celosti, ono preobražava kompletnu ličnost i menja duhovni i materijalni vid čoveka.

Dinamička promena kolektivne svesti jedne grupe, zajednice, naroda i društva počinje u preobražaju ličnosti pojedinca. U tom procesu duhovne katarze i preporoda on u potpunosti ostvaruje svoj indentitet i postaje ličnost u njegovom izvornom smislu, postaje prvolik i prevazilazi sopstvenu prirodu. Budući da se njegova sloboda tada uzdiže ka Bogu kroz ljubav, u čoveku više nema ambivalentosti, njegova sloboda dejstvuje prirodno, i na taj način, on postaje bog po blagodati budući da odbacuje nesavršenost svoje pale prirode na šta ukazuje njegova borba za sabranost uma.

U takvoj formi religiozne svesti nema više mesta za ektremnim i fundamentalističkim izražajima. Duboka religiozno iskustvo utemeljeno u hrišćanskoj veri isključuje svaki vid nasilja i nasilnog ponašanja kao i svaki pokušaj da se takvo iskustvo nametne drugome, jer ono prevashodno proizilazi iz slobode izbora pojedinca da sebe usmerava prema Bogu i samim tim da raste u ljubavi, trpljenju i ljubavi prema svome bližnjem, jer to je i osnovna zapovest hrišćanske vere.