ZAR U DANAŠNJEM VREMENU DA OSTANEM BEZ DETETA?

Poštovanje,

Sa svojih 25 godina ostvarila sam se na mnogim poljima, zavrsila sam fakultet, udala se...Jedino se još nisam ostvarila kao majka a mislim da je to najlepša uloga koju jedna žena može imati.Ja sam od onih žena koje bi UVEK izmedju karijere i poroddice odabrale ovo drugo....Medjutim, doktori u Prijepoljskoj bolnici su mi uskratili tu mogućnost.A evo i kako:

Ja sam od onih ljudi koji veruju u Boga, sudbinu i Božije odredjenje.Da mi nije te vere mislim da bih odavno pala u tešku depresiju...ipak, ne mogu a da ne pomislim „ šta bi bilo da je bilo..."

Ovo mi je bila prva trudnoća.Na preglede sam odlazila u privatnu kliniku, čiji je vlasnik ( a gle čuda) načelnik ginekologije u Prijepolju  Dr Goran Tomašević.Prosto nisam mogla da izbegnem to, jer ako želite da dobijete adekvatan tretman u bolnici „morate" otici kod njega privatno, bar 2-3 puta. Zbog toga je kod njega u ordinaciji gužva kao za penziju.Naravno,kada god bih otisla izmerio bi mi težinu, pritisak, pregledao me na ultra zvuk uz rečenicu „ sve je u redu",dovidjenja. Mislim da su auto-mehaničari imali bolji pristup sa mušterijama nego on sa pacijentima.

Termin za porodjaj je bio 5-og maja 2009 godine kada sam i otišla u bolnicu.Dr Goran me je onako,uzgred, pregledao i rekao „dodji u četvrtak, 7-og maja, tada ćeš se poroditi". I tako sam i uradila. Ja sam bila od onih GLUPIH pacijenata, koji slepo slušaju doktore.Kada su me primili na odeljenje, pregledali su me i ostavili me uz obrazloženje da je termin prošao, ja po malo imam bolove i da je sigurnije da ostanem tu. Rečeno mi je da mogu malo da jedem do 19 časova jer me ujutru vode u salu. U 6 časova narednog jutra,pomenuti doktor mi uključuje indukciju.Ja naravno dobijam nenormalne bolove ali se ne otvaram.Negde oko 12 časova, ja sam bila prinudjena da slažem sestru da moram u wc, i onako sa stola, kako znam i umem, tražim muža i kažem mu" molim te spasi me, umirem od bolova, ne mogu više da izdržim, nemam snage,plati koliko treba samo me spašavaj".Posle toga vraćam se u salu.On tek dolazi negde oko pola 3 popodne, i onako u maici ( krenuo je kuci) me pregleda mrmljajući sebi u bradu „ Šta je ovo!?".Kaže sestri da mi isključi indukciju i vrati me u sobu.Ja mu tražim da me porodi na carski rez i kažem da ću potpisati a on, pošto se smena završila,onako stojeci na pragu saopštava kako je bolje da se porodim prirodnim putem i odlazi...O moj Bože...Moje muke tada počinju.

Vraćam se u sobu pod jakim bolovima,ali NIKO ŽIV mi ne veruje da imam bolove. Ubedjuju mene sestre i doktorka da me možda bole bubrezi...ja kao ne znam kako je kad te bole bubrezi!Gledam na sat i imam bolove na svakih,4-5 minuta....ali nema šanse da mi neko poveruje.A znate zašto? Zato što sam bila neverovatno tiha porodilja, kada mi naidju bolovi, a ja se uhvatim za krevet i ubrzano dišem, ni jednom nisam rekla „AJ!".Da sam vrištala i skakala verovatno bi mi neko poverovao.I tako cjeli dan i cjelu noc, ja se borim sa životom a niko nece ni glave da mi okrene uz obrazloženje" kada Bog bude rekao, tvoja beba će pokucati na vrata, još nije vreme „ .O kada se samo setim svega...

Muž naravno kaže da moramo slušati šta nam doktor kaže jer se on ipak školovao za to.O carskom rezu nema ni govora!Čak su moji roditelji išli kod Dr Gorana, molili da me porodi hiruškim putem a on je rekao „ Ma neeeeeeeeeeeeeeee, nema potrebe, neće se ona poroditi pre ponedeljka, nema šanseeeeeeeeee"

Sledećeg jutra oko 10 časova meni ponestaje snage a bolovi postaju neizdržljivi.Odem kod doktorke( DR Mila Odža) i nekako je IZMOLIM da me pregleda. Ona me pregleda i kaže „ ti ćeš se danas poroditi, ma ajde da mi tebi uključimo indukciju, bolje da se porodiš u drugoj nego u trećoj smeni".  Hm, hoće nazor da me porode u drugoj smeni. Tada su me,posle 3 dana ležanja u bolnici prvi put pregledali na ultra zvuk. Sećam se da je doktorka promrmljala sestri „ jao, oskudno ima vode, malo, vrlo malo"..Dr Goran je došao da me obidje i kroz smjeh kaže" Šta je merisa, msiliš li se ti poradjajti?" Ja mi objasnim kako cu danas da se porodim a on će „ Ama ko to kaže? Nema šanse".I jednostavno odlazi.Oko 13 časova vode me u salu.Mislim da je bilo toliko sati. ( ja celo vreme imam bolove, konastantno, 2 dana)Uključuju mi indukciju i kažu da ako se do 6 sati beba ne spusti porodice me carskim rezom. Bolovi udaraju u mozak ali ja samo sdišem, dišem...doktorka dolazi par puta da vidi jesam li živa jer kako je kasnije rekla , u životu nije imala tišu porodilju. Kada mi je probušila vodenjak, vode uopšte nije bilo.A to niko nije primetio!!!Za to vreme dok ja dišem, mučim se, sestre tračaju, smeju se, ama kao da vas Bog nije dao....Celo vreme slusaju tonove na onu nekakvu "trubu " :)...CTG mi je priključen samo jednom  10ak minuta.

I tako oko 6 (18) h kaže doktorka neka me još jedno pola sata pa će krenuti druga faza porodjaja. I KONAČNO kreće.Ja guram i guram i dajem sve od sebe ali beba nece napolje.Pa kako bi izašla kad osecam da se još nije spustila kako treba. Sestre skaču po meni koliko su žive, guraju mi stomak, udaraju ali ništa. Ta agonija traje čitavih pola sata do 45 minuta( ne znam tačno).U pomoć priskaču još 2 babice. Jedna mi psuje Boga,ali ajde razumem,možda je htela da me isprovocira. Kaže mi „ ženo sebična, nisi ti sad bitna uopšte, mrdni dupetom ,beba je u pitanju" Ja i dalje guram kko znam, Kada bih se opet poradjala, davala bih iste napone!Pred mojim očima je sada sve crno, osećam kao da umirem, ali i dalje osecam kao de me neko živu davi....Samo čujem doktorku kako kuka „ Jao, tupe mi makaze , ne mogu da je sečem..." a onda „ dajte vakum". S obzirom da sam čula puno toga o vakumu, izvlačim poslednji atom snage iz sebe, ona uključuje vakum ( na 1 ) i beba iste sekunde izlazi...ali ne plače...Onako, poluživa, vidim joj gustu crnu kosicu, a babica mi se unosi u lice i kaže „ ti si kriva što ti je beba ovakva".Pa u toim trenutku da sam imala mogućnosti, izvršila bih samoubistvo.Nakon toga su mi menjali čaršaf (a čaršav kao od šatorskog krila) I BABICA ( gore pomenuta) mi kaže „spuštaj noge" ja naravno ne mogu da mrdnem malim prstom a ne noge da spustim a ona će „ šta je, a, hoćeš da se moliš malo, je li ?"...A da vam ne pričam kako sam morala da izvodim madjioničarske veštine kao Dejvid Koperfild, pa da se sama, kako znam i umem transportujem od kreveta u Sali do kolica.Trabalo je SAMO da podignem dupe, preskočim dupetom ručke za koje sam se držala za vreme porodja, i da pazim da se krevet ne rasklopi jer bih tresnula na pod.Baš jednostavno za jednu ženu koja se porodila pre sat vremena.

Šta se dalje dešavalo, nema svrhe da pričam. Od toga da je pedijatar došao nogu pred nogu uz izgobor „ pa jaaaaaaaaaaaaaaaaao, dešava seeeeeeeee", do toga da je drugi pedijatar morao da dodje od kuce da vrati bebu u život. Na žalost bilo je prekasno. Jer,prvo nisu imali aparat za reanimaciju u Sali, pa je doktorka trčala sa jednog kraja bolnice na drugi ( nekih stotinak metara), da nisu imali adrenalin za bebu, kiseonik...sve sam ja to čula. Pedijatar( koji je došao od kuće) je uspeo bebu da vrati u život i rešio je da je pošalje za Užice. Kada su bebu primili u Užice čuili smo komentare „ vidi šta tamo urade, pa nam šalju ovamo da ispravljamo njihove brljotine" i „ da se ovo desilo u Americi izgubili bi licencu za rad"... Beba je umrla narednog dana.

Dr Gorana nije bilo ni na vidiku.A kada sam prvi put otišla kod njega, dao je vizitku i rekao „ od danas za tebe sam dostupan 24 sata dnevno!"

Kada sam posle dva dana otišla po otpusnu listu, jedna sestra mi je rekla „ jao, ja se stvarno izvinjavam ali morate da date ime bebi"...za malo nisam dobila slom živaca. A odjednom se skupiše svi doktori, kao da je došao Tito...ama niko mi nije prišao ! NIKO! Samo doktorka koja me poradjala i ovako mi je doslovce rekla" Merisa sine, kad ce biti gotovi nalazi sa obdukcije, znaš, baš bih nekako volela da vidim te nalaze, a sine, secas se kada sam te pregledala da si rekla da ti je malo bilo vode na vešu, znaš sine, eto...ovaj,...onaj...eto kad ti nalazi, znaš budu gotovi.....ti javi....prijatno" Hm, da li je ona vec osecala krivicu i strah, pa je unapred htela da me pripremi (i podseti da je bilo vode na vešu)!!! A niko me nije pitao kako sam....

Nalazi sa obdukcije su stigli, u otpusnoj listi iz Prijepoljske bolnice piše da je bebi bila obmotana pupčana vrpca oko vrata a u Užicu piše da nema tragova pupčane vrpce...Da ih tužim ,nema svrhe jer su svi povezani kao crevo i svi štite jedni druge. Sestre se sklanjaju u stranu...ali i razumljivo, svak se boji za svoj posao....

Hvala vam što ste pročitali moju priču...ja samo želim da me neko čuje..bar mi je i to neka uteha.Posle mene, spašeno je najmanje 5,6 beba a mislim i više jer su druge babice, poučene ovim iskustvom reagovale na vreme. Htela bih da se zahvalim Dr Biljani Stojadinovic kao i sestrama Nadi i Saneli koje su mi bile jedina podrška u bolnici.

A Dr Goran i dalje uživa u svom novom BMW-u, ne hajući nizašta. A kada me je posle toga prvi put video ( da ironija bude veća,cjeli život živimo u zgradi do zgrade) ,išao mi je u susret, i kada je ugledao mene i mog supruga naglo se okrenuo i pobegao iza zgrade. Pa zar to ne govori dovoljno o njegovoj krivici?Najviše mi je žao, što takvi ljudi nikada ne dobiju zasluženu kaznu već ispaštaju oni koji su najmanje krivi : njihova deca, unuci....