Устав, здравствени закони и болести

Текст мог познаника др. Обрадовића, специјалисте за социјално здравље, верујем да ће свима бити занимљив.

Здравствена заштита се спроводи, између осталог, и на уставним принципима узајамности и солидарности. На тим принципима донети су Здравствени закони. Здравствени закони, с једне стране, ослобађају народ обавезе и одговорности чувања сопственог здравља (без чега нема здравља); ослобађају народ нечега од чега је штетно ослободити га. Овај део превентивног лечења је у законима регулисан само једним чланом - практично је само поменут. То је прва штетност.
Друга штетност је у томе што закони са много чланова дају велика солидарна права у лечењу болести, за шта потребно макар двадесет пута више новца него што га ми издвајамо. Тако, новца има довољно да се људи определе да се не брину за своје здравље и дођу на пут болести, али га нема за лечење, а камоли за излечење. Кад нема новца, уводе се партиципације, листе чекања, ноћне клинике, заштитници права пацијената... Шта друго него: даш права, увучеш људе у болест, па та иста права ускраћујеш. Они што се разболе, за лечење морају издвојити додатни новац. Трагикомедија у здравственој заштити. Све је то под маском: „хумано је помоћи болесном". Међутим, испод маске, нехумано је увлачити у болест и финансирати оне који болести имитирају.
Како функционишу солидарност и узајамност у новчаним токовима? Са једне стране, за унапређење и очување здравља, спречавање, сузбијање и рано откривање болести (што су предуслови здравља) троши се око 2% од укупне здравствене потрошње (неке земље на то троше и више од 20%). То је недопустиво мало. То мултициплира патологију. Са друге стране, за лечење болести и рехабилитацију троши се оних 98%, и опет је недовољно. Све ово указује на то да у нашој узајамности и солидарности имамо погрешан медицински и економски (а и законски) усмерен новац (погрешно усмерена солидарност). Солидарност која подстиче болест, а не здравље; циљ јој је болест. Коме је у интересу болестан народ? Законе је донела политика. Струка је била недовољно јака да их оспори. Ефекат здравствене заштите се површно прати, а по много болести, међу првих пет смо у Европи. Зашто, када су нам здравствени капацитети одлични? Зато што су погрешно усмерени: баве се последицама. Слушају законе.
Још боље се схвата сва погрешност овог система када се види ко даје новац, а ко опредељује здравствену потрошњу. Новац за заштиту дају: буџет (колико? мало њих то зна), послодавци и запослени (по 6,15% од бруто дохотка), сељаци, занатлије, донатори... Највише дају послодавци и запослени. Они највише дају, а немају могућност ни право да одлучују о потрошњи. Они што одлучују о потрошњи (Министарство здравља и Републички завод здравственог осигурања) ником нису одговорни за то што се новац троши медицински и економски превазиђеним путем. Постоји пословица: „Боље спречити, него лечити". Они кажу: „Боље лечити, него спречити". Они што новац дају, немају могућност да оспоре потрошњу, а управни одбор РЗЗО законски усмерава (са великим правима у лечењу болести) народ у болест. Верујем да тога нису свесни. Коме и како доказати да у патологији незаразних болести, закони упућују на њихово лечење, уместо на спречавање? Научно-медицинско-економски погрешан пут, штетан за здравље нације. А ми сви идемо овим путем где здравствени закони, лечењем неизлечивих болести (уместо њиховим спречавањем) „чувају народу здравље".

Др. Божидар Обрадовић