Ne želim da nečije dno bude moj vrh

Prvo sam ostao bez teksta, a posle... Posle mi došlo da sednem i da pišem. I pišem.

Mada, kako sam i dalje bez teksta, možda sve ovo bude i ’’zbrda-zdola’’, ali definitivno neće moći drugačije, jer one dve vesti koje danas (11.09.) kao zajedničko imaju onog advokata-političara, jesu prodrmale i ono malo mog bića koje se držalo kao rezerva za slučaj da išta više može da me iznenadi u ovom našem društvu.

Ako se ijedna od tih dveju izjava može smatrati ’’benignijom’’, onda da pretpostavimo da je to ona u slučaju ’’Mišić’’ koja kaže da mali navijač nije znao da je reč o službenom licu, što bi sada, jel’te, po ’’zdravoj pravnoj logici’’ trebalo da bude olakšavajuća okolnost za baklju u ljudskom ždrelu.

Dakle, za moj pojam neverovatno, ali zaista... Mislim, razumem ja da, pravno gledano, napad na službeno lice nosi veću odgovornost nego napad na ’’obično čeljade’’. Ali, bre...!!! Ovo nije običan napad, ovo nije pesničenje, ovo nije ništa ’’normalno’’, ako normalno u tim okolnostima uopšte postoji. Ovo je nabijanje baklje nekome u usta!!! U stvari, da se razumemo, baš me briga i da li je ’’delija’’ i da li je ’’grobar’’ i da li je uopšte ’’navijač’’ ili isfrustrirani prolaznik... Šta god da je, stvarno je nebitno. Ali, ako neko ima taj ’’nerv’’, ’’gen’’ ili šta već, da uradi tako nešto BILO KOME, taj zaista nije za slobodnu šetnju po ulici...

I taman me prodje taj prvi šok od izjave ’’delinkventske majke Tereze’’, pardon – advokata, progutam knedlu i svarim stvar, sve pokušavajući da advokatove reči opravdam ’’profesionalizmom u kome nema mesta emocijama’’, kad ono medjutim...

Taj zagonetni osmeh dočeka me i na drugoj jednoj vesti o jednom drugom ’’isterivaču pravde’’, Miladinu Kovačeviću... Ako je za Uroša bio rezervisan profesionalizam, (on u krajnoj liniji iza sebe nema misteriozne roditelje, njega niko nije poslao na studije, za njega nisu radile ’’veze’’ po konzulatima, niti je na kraju krajeva na njega spiskan milion dolara), onda su na slučaju tabadžije iz USA definitvno proradile emocije. Tako od advokata saznajemo da se tu baš razvio prijateljski odnos, da je reč o ’’vrednom i marljivom momku’’, kome je advokat na neki način postao mentor usmerivši ga da upiše pravni fakultet i garantujući mu čak i posao posle studija...

I sad... U principu, baš me briga za njihov odnos, pa čak i za kadrovsku politiku te advokatske kancelarije, ali... Kada me je već baš briga, zašto mi sva ta s...nja sipaju po glavi. U glavu. Ne želim to. Ja ni silom to ne mogu da progutam, pa nisam moron, pobogu...

Upitao sam se, kad već rade takve stvari, zašto ih ne rade tiho, čemu to razmetanje, čemu ta bahatost...?  

I mislim da znam odgovor – oni ipak negde u dnu duše žele da TO DNO bude i naš VRH... Oni u stvari žele da im zavidimo, žele da to postane šablon, i da i mi budemo deo tog šablona... Ne zbog griže savesti, jer valjda je preduslov za tako nešto da savesti uopšte i nema, ili da bar nije bitna... Ne... Ne zato... Već zato što taj ’’uspeh’’ nije potpun ukoliko ga i mi ne prihvatimo kao uspeh. Ja, ti, onaj do tebe i posle tebe...

Pogled na komentare ispod vesti kazao mi je da to neće ići tako lako... I u svom tom gadjenju ipak mi je bilo malo lakše... Ne mnogo, ali malo... Ipak...

Rekao sam već da će tekst sigurno biti ’’zbrda-zdola’’, jer, prosto, nemam stomak za takve stvari... Zato tekst nema ni kraj... Zato čekam da ga nastavite. Ne zato što je dobar, nikako... Nego samo zato da pokažete da su vrhovi ka kojima streme normalni ljudi na sasvim suprotnoj strani njihove ordinate...