Jadnik

Dok krupne jesenje kapljice udaraše o dvostruke krovne prozore stana u potkrovlju, on leže na sunđerast ležaj koji je bio pokriven svetlim pokrivačem koji je mirisao na dotrajalost i savi noge u kolenima da bi na njih naslonio svesku u kojoj je hteo pisati o teškom životu koji ga je zadesio.
Prvo sećanje koje mu nagrnuše beše vezano za njegovog teču, čoveka dobroćudnog izgleda, dignutih obrva i kvarnih zuba, čoveka koji je mirisao na rad i cigarete, naizgled sirovog, ali jako emotivnog i brižljivog. Onda sećanja za trenutak izčezoše, pa se vrate, međutim, on sad beše već dečkić od 12 ili 13 godina, i srete teču kojeg ne vide neko vreme, kako radi u prodavnici pogrebne opreme i nosi na propalim leđima čamove sanduke, koji bejahu oivičeni kitnjastim duborezima i bronzanim ručicama. Kada ga je teča video, bol ga slomi, tuga mu poteče venama kao otrov, i pade pred njegova kolena, međutim, on samo prošeta pored njega, kao pored kakvog duha i sa suzama u očima se zaputi tamo gde je krenuo. Posle izvesnog vremena pozvoni telefon i arogantni ženski glas reče: ,,Kaži roditeljima da je Lule umro``. Čovek koji je za njega bio heroj, veličina ravna Bogu, sada mrtav leži u memljivoj šupi ribarskog naselja, šireći oko sebe zadah smrti i samoće. Pobledelo voštano telo s ukočenim polublagim osmehom, kao da je u trenutku dok je ispuštalo dušu nešto shvatilo.
Sledeće sto mu izbi iz memorije beše njegov prijatelj iz detinjstva, svojevrsna karikatura od čoveka, koji je ujedno bio blažesan i odvratan. Imao je loknastu kosu posađenu na okrugloj glavi, uši velike i klempave, nos širok, razvučen preko cele širine usta, a usta izmučena brojnim operacijama ispucala i nejednaka, tako da mu se sredina gornje usne nalazila ispod desne nozdrve. Tu memorija opet poče da treperi i on se samo za trenutak probudi iz sećanja.
Sada je već bio zreo osamnaestogodišnjak , smeđe i retke kose do ramena, rupičastog i tamnog lica, očiju tužnih boje kestena. Setio se svoje majke. Ona je bila simpatična zena srednjih godina, čudne harizme, njegova zaštitnica. Bio je potpuno zavisan od nje, potpuno zaštićen pod velom njene majčinske ljubavi. Međutim, iznenada ju je na rukama ispratio u smrt. Tuga, mržnja, bol i jad su se u njemu pomešali. Poželeo je tada da je poseti na plavim nedostižnim visoravnima, da joj se pridruži na putu za ništa, ali ga nešto ovozemaljsko spreči da to uradi. Tugu je lečio alkoholom…ostajao bi do kasno u noć po zagušljivim klubovima i nalivao se penušavim pivom, sve dok se ne bi stropoštao sa visoke barske stolice presvučene crnim skajem, na kojoj je obično sedeo. Osećao se nemoćno, kao da je bačen na vetrometinu života koja ga šamara, a on se više i ne brani. Zdravlje ga poče napuštati. Zubi su mu poispadali, pluća su mu se počela raspadati od velike količine alkohola koji mu je razarao organizam.
Na bolničkom lečenju upozna čoveka koji je ležao do njega. Bio je to čovek žute kože, mutnih upalih očiju, usana modrih kao u mrtvaca, a sa glave su mu opale sve dlake zbog hemoterapije. Bio je na samrti. Jednog jutra taj čovek poče da priča kako ce sledećeg leta kampovati pored Dunava, kako će pecati razne ribe, kako će uživati u besanim noćima i kako ce uživati u svakom dahu života. Kad je čuo maštarije ovog živog leša pored njega, prasnu mu nešto u glavi toliko jako, tako da mu se sva magla ispred očiju rasprši. Odjednom, kao da je opet progledao. Počeo je glasno da se smeje, da se gleda u ogledalu, počeo je da skače po hodniku bolnice, dok su ga ostali bolesnici i osoblje u čudu posmatrali. Shvatio je. On želi da živi! I živeo je…
Oporavak je protekao u najboljem redu, pa je ubrzo napustio bolnicu i isplovio iz mora čemera, mora koje beskrupulozno guta svoje mornare. Tada je imao 19 godina i život je bio pred njim. Upoznao je tada jednu vanredno lepu priliku, vitkog stasa i blistavog osmeha, devojku koja mu je poslužila kao svetionik na putu od mora čemera do mora sreće. U njenoj ljubavi je osetio ono majčinsko koje mu je nedostajalo.
Sada je vrhunski stručnjak u svojoj struci, okružen divnom i posvećenom ženom i decom, koja ga obožavaju. Ponekad se priseti svog prethodnog života, stisne zube i skupi usne, pusti po koju suzu, a onda nastavi da diše jače i srećnije nego ikad.

Nikola Kolja Krstić