Gospodja

Ona je bila povučena bibliotekarka, žena majora u penziji, besprekorno posvećena svojoj službi i mužu. Bila je zanimljiva prilika; prilično krhke građe, glave visoko fiksirane između malo spuštenih ramena, kose prirodno razbarušene i boje grafita, sa sićušnim, ali veselim očima ispod visokog čela, koje su dosezale mnogo dalje nego sto je vid dopuštao. Noge, u odnosu na telo, nesrazmerno dugačke, pa je prilikom hoda ličila na nespretnog kućnog pauka koji se iskrao iz mreže i krenuo da hoda po zidu.
Živela je u svetu knjiga. Volela je taj ustajali miris biblioteke, koji je ledio vreme i vraćao čoveka unazad, davao mu priliku da zaviri u nestvarni svet bezbolne ljubavi, romantične tuge i pronađene sreće. Umela je da ostane satima posle završenog radnog vremena i da uživa u čarima neuspelih romansi ili promašenih života. Pogasila bi svetla po biblioteci, upalila bi stonu lampu koja se nalazila na zelenom stolu od iverice i utonula u svoj svet.
U realnom životu se nije najbolje snalazila, pa je bila povučena u sebe, kao školjka koja povremeno proviri iz svog oklopa. Šetala je glavnom ulicom i prepuštala se masi. Milovala je ljude nevinim pogledom, a oni su prolazili kroz nju kao da je senka. Osećala se nemoćno… Usamljenost i tuga su je savlađivali i činilo joj se da sve dublje pada u ponor neostvarene sreće. Sela je na neudobnu klupu podupirući rukama klonulu glavu. Misli su prazne, nebo je vedro, a savski talasi sa neobičnom tacnosću udaraše o zarđalo dno čamca koji plesaše po vodi i lelujaše se kao list na vetru. Ovako već dugo razmišlja. Vreme je postalo neograničeno, imala ga je beskonačno mnogo i nije ga imala uopšte. Želela je da bude sama kao zemlja bez meseca, sama sa svojim razmišljanjima, ali nije očekivala da je ponor u umu tako dubok. Kad god je zavirila u njega, padala je sve dublje, i sve se teže izvlačila iz mraka. Lipa nad njom je opijala svojim sladunjavim mirisom, i kao da ju je shvatala; kao da kaže: ,, I ja sam nekada bila čovek, patila sam, ali sad uživam u neosetljivosti i bezosećajnosti, jer sam sada drvo``. Znala je da svako od nas jednom postane drvo, zemlja, nebo...Naviralo joj je osećanje nezadovoljstva, potpune promašenosti, osećala se izdana od svih. Iako je bila posvećena mužu, nije ga volela; dece nije mogla da ima; ,,O, zar je ovo moguće?`` - zapita se s nevericom. ,,Ne mogu više ovako, ne mogu!``. Shvatila je da je sve bila jedna bestidna laž. Suze joj nagrnuše i ovlažiše oci, i ona poče da se priseća prolećnog jutra na Kalemegdanu, kad su sedeli jedno uz drugo pripijeni na klupi, i nemo posmatrali tromu i olovnu maglu kako klizi po staklenom Dunavu i guta vrhove prekaljenih topola, ubijajući im i poslednji dah života kojim su odisali. Za trenutak je prošla misao da će do kraja života ostati nesrećna i obuze je je neizdrživa želja da odmah otrči u crkvu i obrati se onom koji joj nikad nije okrenuo leđa.
Na vratima crkve Svetog Marka se blažesno prekrsti i zakorači u sveti prostor, dom za izgubljene i one koji se nadaju. Miris tamjana i voska koji se topio u prostoru za sveće joj pomuti um, i ona oseti kako se diže pod svodove zdanja, kako se našla oči u oči sa freskama začuđenih svetaca. Sunce koje je zalazilo je stidljivo bacalo jos po koji zrak kroz otvore crkve i davalo mističnu podlogu crkvenom horu koji je vladao prostorom. Jedan sveštenik upalog lica i crne čekinjaste brade prođe pored nje i s pogledom sažaljenja joj uli jos više vere u ono o čemu je razmišljala… Sada je stajala ispred ikone koja je predstavljala rođenje Isusovo, i skamenjena od straha pokušavala da razmišlja, međutim, u glavi joj je iznova i iznova odjekivalo...,, sve je laž``... ,,sve je laž``... ,, ..laž``. Tad je konačno shvatila. Njeni snovi su srušeni! Nije volela muža, nije imala dece, nije shvatala svet i svet nije shvatao nju. Prvi korak, prva reč i trčkaranje vragolaste dece po sveže pokošenom travnjaku letnjikovca su za nju ostali samo nedosanjan san. Snaga je napusti i njeno se bezdušno telo spoji s mermernim podom crkve.
Ležala je u svojoj beloj postelji nepomično, s pogledom koji se gubio već pošto je izašao iz oka. Muž je sedeo s njene leve strane na fotelji od orahovog drveta i braon kariranog platna, i s pogledom sažaljenja, onim kojim se gleda nemoćni bolesnik, ju je nemo posmatrao, kuckajući noktom kažiprsta po glatkoj površini stola. Plašio se da će je izgubiti.

Hleb ispod usijane crepulje je bio pečen. Uzela ga je svojim izbrazdanim rukama koje su ogrubele od košenja manastirskog poseda i uvila u krpu da bi zadržala njegovu svežinu i miris. Oštar planinski vazduh i agresivan žubor potoka su razbijali harmoniju monotonog letnjeg jutra. Pošto je doručkovala vruć hleb i mladi kozji sir , obukla je svoju crnu odoru i krenula u manastir na jutarnju molitvu. Dok se spuštala strmom stazom koja je vodila od njenih odaja u manastir, shvatila je da je srećna.

Nikola Kolja Krstić